Braća Šunjevarić su veliku količinu radova ispekli u svojoj peći u Zlakusi. Na taj način su sve potencijalne rizike od loma i od pucanja tradicionalnim pečenjem, sveli na minimum.

Kao što sam u predhodnom tekstu izneo, ložište smo pripremili i sva drva za sutrašnje pečenje sortirali smo i grupisali blizu mesta za pečenje. Sušenje naših radova sam permanentno kontrolisao i dodavao u sušaru potrebna drva da bi tokom čitavog dana i noći radovi mogli dobro da se osuše za pečenje.

Sušenje je bitan proces za predstojeće pečenje i temperatura sušenih radova mora biti preko 70⁰ C da bi se potencijalni rizici od pucanja unutar ložišta izbegli.

U jutarnjim satima smo pripremili ložište, zapalili vatru i sačekali da se sva zapaljena drva pretvore u ćumur. Tek nakon toga se naši radovi iz sušare prenose i stavljaju u ložište, tj. na poluizgorele opiljke drva.

Loše vreme nam je zadavalo muke. Predhodnih nekoliko dana bilo je pravo leto, međutim, nismo imali sreće. Stalno smo bili pod pritiskom da će kiša da padne i pokvari nam sve. To se u jednom momentu i dogodili ali smo bili izuzetno organizovani te smo sprečili nalet vode u ložište.

Toliko smo bili mokri od kiše koja je u etapama padala da sam se u jednom mometu osetio skoro suvim od vreline ložišta pored koga sam neprestano bio.

Mediji nam nisu upriličili zadovoljstvo da zabeleže ovaj nesvakidašnji događaj. Loše vreme ih je sprečilo u tome. Samo je novinarka Politikinog Magazina bila gost kolonije i sve beležila i snimala. Međutim, kolege, učesnici kolonije „Mermer i zvuci” u Aranđelovcu su nas svi, kolektivno posetili i videli  naše pečenje. Među njima bilo je i stranaca: Japanaca, Bugara, koleginica iz Slovenije kao i prof. Velja sa svojim bivšim studentima.

Čim se radovi izvade iz ložišta,uzimamo ih i prenosimo na mesto gde posipamo po njima razne organske materije, ne bi li izazvali redukciju na mestima na kojima želimo da dobijemo efekat tamnije teksture na površini svog dela. Organske materije koje se posipaju po površini radova mogu biti brašno, pirinač, kukuruzno brašno, koje se u mom slučaju pokazalo kao najbolja organska materija za izazivanje redukcije.

Nakon toga, radove prenosimo u posudu sa vodom da bi ih kaljenjem, proces gde vreo rad momentalno ubacujemo u vodu i na taj način snižavamo temperaturu, očistili od naslaga organskih materija kao i gareži od pečenja. Koristimo razne ribaće četke ili sunđere za čišćenje. Ovo je možda najinteresantniji proces iz razloga što vam se u vodi pokazuje konačna tekstura površine vašeg rada. Taj momenat neizvesnosti i isčekivanja dok se brišu naslage organskih materija je veličanstven!

Šta ti misliš o tome?

Razvijanjem kolonija grnčarije na dalekom istoku javila se potreba za skladištenjem gline. Obzirom da su zanatlije uglavnom bazirane na porodičnoj, manufakturnoj proizvodnji, proces pripreme i naročito skladištenje se prenosio sa kolena na koleno:

Majstor je pripremljenu glinu uvijao u jutane krpe natopljene vodom, zatim bi iskopao duboku rupu u zemlji i tu položio svoje zalihe gline. Da bi se mesto prepoznalo, iznad bi zasadio drvo. Mnogo kasnije, njegov sin ili unuk, koji bi isto nasledili posao, posekli bi drvo i njim ložili keramičku peć, a glinu izvadili i zatim koristili.

Glina koja je godinama, decenijama ostala u zemlji, prilagođavajući se vremenskim uslovima tokom promene godišnjih doba, bivala je sve kompaktnija i kvalitetnija za upotrebu, tako da su naslednici imali veliku korist od svojih predaka. Glini za rad postaje sve kvalitetnija kada menja više puta svoja agregatna stanja.

Skladištenje gline u plastičnim kesama, glini produžava vek, pod uslovom da je kesa dobro preklopljena i nema mogućnost za ulazak vazduha koji može da je isušuje.

Najsigurniji metod skladištenja je da se sa nekoliko plastičnih kesa glina umota. Na taj način rizike od isušivanja svodimo na minimum a glinu zadržavamo duže vreme u kompaktnom - žitkom stanju, uvek spremnu za rad.