Po povratku sa Trece kolonije keramike „Dragačevska terakota” u Guči,o čemu sam već govorio, ostalo mi je prilično posuda koje smo biskvitirali za RAKU a nismo stigli da ih glaziramo. Odlučio sam da pozovem kolege, učesnike kolonije da kod nas, za prvi slobodni weelend ispečemo RAKU-a.

Skoro svi su nas posetili izuzev Zorice i Evgenije ali njima smo kasnije preneli utiske.

Vrelo subotnje jutro ,krenuo sam negde oko 10h sa prvom vatrom. Na moju žalost većina cigala mi se polomila u transpotru iz Guče te sam morao da ih „puzzliram” što mi je najviše vremena oduzelo.

Na peć sam se već navikao i moram da istaknem da su mi utisci o njoj više nego pozitivni. Dodatno sam je ojačao sa još jednim slojem fibera i temperatura je mogla lepo da se prati. Čak sam ispekao dosta sinterovan biskvit u Guči te se pokazala kao dobra i za biskvitno pečenje.

Vanja i Ivana su imale simpatične biskvitirane radove i mnogo mi je stalo da ispadu dobro. Na svojim sam radovima eksperimentisao sa glazurom a posle nekoliko pečenja imao sam lep prizor. Prvo su Ivanine i Vanjine rukotvorine ispale odlično te sam zatim sa Raletom napravio odličnu belu koja se dosta dobro pokazala.

Žao mi je što je Igor morao da nas napusti ali biće još mnogo prilika, pogotovu kada napravim veliku peć sa kojom planiram ozbiljnije da se pozabavim.

Koliko sam bio uzbuđen, govori da nisam mogao da spavam dobro već nekoliko dana od uzbuđenja i okolnosti šta me sve očekuje kada budem palio PRVU VATRU u novoj peći!

O tehnici RAKU sam nešto već govorio u predhodnim tekstovima, te bih se sada fokusirao na eksperiment.

Dobro sam se pripremio, napravio peć, organizovao mesto smeštaja peći u dvorištu , pripremio glinu pogodnu za RAKU i krenuo u magiju!

„Srtah mi je držao kolega Radenko, koji ima malo iskustva u pečenju RAKU-a”.

Pretoplo jutro u ranim satima odmah po svitanju, nagoveštavalo je da ćemo imati još jedan tropski dan. Počeli smo u 7h da se pripremamo a već oko 8h smo palili PRVU PEĆ.

Obzirom da nisam eksperimentisao sa novim glazurama karakterističnim za RAKU, koristio sam već sigurne glazure za koje sam znao da kod njih neće biti greške.

Posle prvog pečenja, konstatovali smo da sam napravio veoma visoko ložište i smanjili smo ga za jedan red cigli.Rezultat posle koga smo bili malo zadovoljni govorio je da bi moglo ložište da se spusti za još jedan red cigli. Tako smo posle ponovnog smanjivanja dobili dosta dobro ložište a unutar same peći smo podigli nivo na kome su se pekli radovi, te smo na taj način dobili zadovoljavajuće rezultate.

Devet peći smo palili i dobili smo dosta dobre rezultate na šta sam veoma ponosan!

Ovom prilikom sam želeo da dobijem nekoliko odgovora:

- Butan boca je dosta izdržljiva , u mom slučaju, pokazala se kao prilično rentabilna

- Peć koju sam napravio uz male korekcije prilikom procesa pečenja se pokazala kao odlična

- Glina koju sam napravio nije imala ni jedan defenkt, odlično se pokazala u raznim eksperimentima

- Glazure koje sam koristio su bile zadovoljavajuće

- Iako sam bio nadimljen nisam okolinu izlagao preteranim dimom

- Posudu u kojoj se odvila redukcija sam pokrivao mokrom krpom sprečavajući dim

- Piljevina koja se koristi mora da bude sveža I tom prilikom efekat redukcije je potpun

- Kada se proba peć mora da se radi sa više ljudi da bi potpuni pozitivni utisak mogao da se stvori

Nedostaci:

- Improvizacija na licu mesta (što je i čar samog posla)

- Radi sigurnog pečenja mora se imati barem dve butan boce

- Zbog velike izlaznosti plina iz boce, boca hoće da se smrzava te je treba menjati

- Zbog tankog sloja izolacije unutar peći temperature nije mogla da ide preko 1000⁰C

- Treba imati i dva brenera

Prema tome, dragi moji, na kraju smo bili isceđeni kao sunđeri i umorni ali takvo dobro iskustvo i toliko dobar osećaj posle uspelog eksperimenta se može priuštiti! Sada se nestrpljivo čeka nastavak nastavak RAKU-a u Guči!

Ovom prilikom savetujem svim zainteresovanim koji bi probali RAKU, da je ovo predivna tehnika koja odmah daje rezultate i pozivam sve zainteresovane da nam se priključe polovinom septembra u Centru za Kulturu Grocke, u Rančićevoj kući, gde ćemo imati promociju ove izuzetne i veoma stare tehnike pečenja keramike.

Dekorisanje je vrsta aplikacije, nanošenja raznih materijala na keramičkom proizvodu u cilju dobijanja lepšeg estetskog izgleda a samim tim želja da se postigne određeni efekat na pojedino mesto ili celom proizvodu pri samoj dekoraciji.

Jedan od osnovnih načina dekorisanja keramičkih površina je korišćenjem boja, kojih ima u veoma velikom broju i koje kao takve stoje na raspolaganju keramičarima. Veliki broj fabrika koje se bave proizvodnjom keramičkih boja, sirovina i drugog keramičkog materijala iz dana u dan razvijaju svoj dijapazon proizvoda.

Jedan od osnovnih načina dekorisanja keramičkih površina je korišćenjem boja, kojih ima u veoma velikom broju i koje kao takve stoje na raspolaganju keramičarima. Veliki broj fabrika koje se bave proizvodnjom keramičkih boja, sirovina i drugog keramičkog materijala iz dana u dan razvijaju svoj dijapazon proizvoda. Već sam napomenuo patiniranu terakotu, kao prvu tehniku dekoracije i engobu.

Zadržao bih se malo na pojašnjenju dekorisanja pri tehnici engoba.

Engobiranje je jedna od najzahvalnijih tehnika a u svetu veoma prisutna i mnogo upražnjavana. Ne postoji izložba moderne svetske keramike gde ta tehnika nije zastupljena.

Engoba se uvek nanosi na polusuv predmet, i to četkicom, umakanjem ili špricanjem (air brush), a može i na pečen, biskvitiran predmet.

Kod livenih predmeta, posebno tehnikom kamenine*,tehnika engobe ima zapaženu primenu.Kao npr,:keramika Wedgwood fabrike

GLAZURE su stakla koja se razlikuju od industrijskog stakla time što se ne javljaju samostalno, već uvek zahtevaju biskvitnu podlogu.To su smeše staklastih materija, gline, bojitelja i vode.Možemo ih podeliti prema vrsti predmeta za koje su namenjene: na lončarsko-grnčarske,glazure za kameninu i porcelan.

Glazure nanosimo na dobro očišćenu podlogu, usled primesa prašine. To se najčešće vrši polusuvim sunđerom ili četkicom, u industrijskim uslovima kao i u ateljeima koristi se air brush.

Već pripremljenu glazuru dobro umutimo jer se glazura taloži unutar posude i površinskim nanošenjem,četkicom nanosimo samo retku masu. Stoga, posle svakog unosa četkice u posudu sa glazurom dobro promešati celu masu. Kada nanosimo glazuru na biskvitirani predmet, samo nekoliko puta apliciramo glazuru to nežnim potezima, tek toliko da vrhom četkice (dlakom) nanosimo glazuru. Na žalost, da bi se prava slika stvorila o količini nanešene glazure, njenom kalitetu nanosa kao i spoznale vrste glazura, neophodno je određeno vreme posvetiti tehnikama dekoracije.

- Kamenina* - proces pečenja keramike na temperaturama od 1120-1250⁰C usled pečenja keramika poprima izgled “kamena” te otuda I sam naziv - kamenina

>

Kao prvo sa čime se susrećemo pri susretu sa DEKORACIJOM* je biskvitirani, ili pečeni predmet koji smo napravili. Znači, pre bilo koje vrste dekorativnih tehnika moramo da znamo da se ona vrši isključivo na BISKVITIRANIM PREDMETIMA.

Biskvitiran predmet je onaj predmet koji se posle detaljnog sušenja ispekao u keramicarskoj peći.

U predhodnim tekstovima sam već napomenuo šta je patinirana terakota, te se neću mnogo zadržavati na tome. Ali ona je prva i osnovna tehnika dekoracije i veoma interesantna za korisnike.

Njena prednost u odnosu na ostale tehnike što se radi “na hladno” (bez dodatnog pečenja - u prvoj fazi, posle biskvitnog pečenja). Kolorit koji možemo da izaberemo varira, uglavnom vezan za tamnu bazu vodenih boja.

Za dodatne informacije kontaktiraj ili upši kurs

Na studijama u Italiji - Comune di Faenza, sam sasvim slučajno upoznao sredovečnog čikicu, japanca, XVI-tu generaciju iz porodice RAKU. Na moju veliku žalost, nisam bio u prilici (nisam bio obavešten - kao neki) da znam ko je skromni i simpatični čikica koji stalno za vreme odmora pritiska dugmiće na automatu za espresso očajnički pokusavajući da svoju zamisao realizuje. Da sam to znao – kleknuo bih ispred dotičnog automata u duhu prekaljenog borca i čoveku ukazao dužno poštovanje – naklonom!

RAKUYAKI ili RAKU je forma tradicionalne japanske grnčarije karakteristična za proces pecenja na niskoj temperaturi koja rezultuje porozne predmete. Iz uzarene vatre, predmeti se vade dok su još usijani, prebacuju se u posude koje su napunjene organskim materijalima (papir, piljevina), trenutnu redukcionu vatru izazivaju i ceo komad boje u crno. Zatim se komadi vade i u vodi, trljanjem dovedu do svog, pravog izgleda.

Termin RAKU potiče iz vremena Soguna vezan je za ceremoniju čaja i karakteristične posude za njeno konzumiranje. Nastao je u gradu Kyoto-u od strane Raku familije, dinastija poštovana po posudama kako za čaj tako i za posudnu keramiku prevashodno vezanu pod velikim uticajem Zena.

U XVI veku, prvi od tih grnčara, Korejanac Chojiro, pod japanskom vlašću, za vreme Momoyama perioda (1573-1615) slovi za rodonačelnika tehnike jer po narudžbini majstora čaja počinje izradu posuda – šolja za čaj. Možemo reći da je nastanak pravca RAKU WARE, pojam za pojedinačne posude za čaj vezan za samu ceremoniju čaja.

Zbog izolovanosti ostrva kao i istorijskih zbivanja vezana za Japan, tek posle II Svetskog rata priča o Raku tehnici počinje da se širi kako na zapad tako i u celom svetu.

Zahvaljujući doajenu Britanske i svetske keramike Bernardu Leach-u koji zajedno sa Velikim Shoji Hamadom uspostavljaju nove standarde u savremenoj keramici od presudnog uticaja kako za njihove zemlje tako i za razvoj umetnika u čitavom svetu. Veliki uticaj a možemo ga smatrati daojenom savremene američke keramike, sa posebnim akcentom na Raku tehniku je Paul Soldner.

Na prvoj godini studija sam imao koleginicu japanku koja mi se pohvalila da je nasledila od svoje bake Raku posudu čuvenog Ogate Kenzana koja već nekoliko vekova se u njihovoj porodici prenosi sa kolena na koleno. Podatak me veoma obradovao a nju, da neko poput mene ima dosta informacija o proslavljenom Ogati Kenzanu, sinu čuvenog japanskog slikara Ogate Korina.

Da bi obojili površinu na jednom keramičkom predmetu, nije neophodno da je obojimo celu.Unutrašnjost mase I tako nije vidljiva, pošto utisak o boji pruža samo spoljna površina.Iz ovakvih razloga razvila se tehnika engoba, pri čemu na crepu (biskvitiranom, pečenom komadu gline) obrazuje masa sastavljena iz dva sloja. Engobe su tanke skrame, pokrivači od bele ili obojene gline,odnosno mase, čija je svrha da spoljnoj površini crepa daju željenu boju I izgled. Pošto je u ovom slučaju obojen samo tanki sloj engobe, očigledna je ušteda u keramičkim bojenim oksidima.

Engoba se razlikuje od glazure svojim glinastim, zemljanim karakterom. Ona ima sva svojstva jedne mase, dok je glazura staklo.

Na osnovu ovakve definicije, engobe delimo na bele I obojene. BELE ENGOBE (napravljene u većoj količini) primenjuju se prvenstveno tamo gde se želi postići lepši izgled površine predmeta .Najpoznatiji primer je proizvodnja kaljeva. Sam kalj izrađuje se od mase čija boja nije lepa, pa se zbog toga preliva belom engobom .

Engobe se koriste i u lončariji – grnčariji, da bi u unutrašnjosti posude, šolja i tanjira dobila bela i čista površina.OBOJENE ENGOBE jesu tanke skrame od iste one mase koja se koristi I za pravljenje predmeta na koje se engoba nanosi. U postojeću belu engobu dodaju se bojitelji koji menjaju boju čitave engobe I mala količina topitelja koji ima svrhu da masu drzi homogenu i da ne dodje do skidanja engobe posle pečenja, već ona ostaje zapečena na površini biskvita. Nanesena engoba preko već nanesene engobe, boji predmet u poslednje nanesenu boju. Međutim, engobe se mogu kombinovati pre nanošenja i tako se dobija kolorit raznih boja koje se mogu dalje eksperimentisati. Takođe , dodatni efekat se postiže nanosenjem prozirne glazure preko ispečene engobe, na taj način dobijamo kompletno izglazirani komad pečene keramike.