Dugi niz godina se bavimo edukacijom i popularizacijom keramike na prostorima kako naše zemlje tako i zemalja u okruženju.

Pozvani smo od strane Turističke organizacije grada Višegrada da održimo predavanje i dvodnevnu radionicu na temu: „ Ulogo i značaj suvenira u turističkoj ponudi “.

To je ujedno bio višestruki izazov da prihvatimo ponudu jer sem primarne delatnosti, bili smo u obavezi da napravimo veću količinu suvenira na zahtev Turističke organizacije Višegrada. Obzirom da smo promenili vozilo i da do sada nismo bili u prilici da idemo sa njim na dalji put, izazov je bio još veći.Takođe i kao porodica, da zajedno, promenom i odlaskom u Višegrad sebi priredimo lep izlet.

Neophodno je bilo pripremiti i poneti  sa sobom veću količinu materijala, opreme kao i proizvedene suvenire pa nam je za naše vozilo bio neophodan plastični kofer koji se montira na gepeku. Nisam imao problema i na buvljaku na Bubanj potoku sam za relativno manji novčani iznos sebi priuštio komociju da prtljag lakše odlažemo.

Nastavak sledi …

je grad u blizini Budimpešte. Grad sa velikom tradicijom u keramici gde se svakog leta održava jedna od najpoznatijih svetskih kolonija keramike.

Obzirom da me put vodio ka tom gradu iz više razloga, odlučio sam da pored nabavke materijala za keramiku posetim koloniju keramike u Kečkemetu.

Kao prvo, radi se o gradu koza. Da, baš tako! Na mađarskom upravo ima to značenje. Mada ja ni jednu nisam video, verovatno vuče poreklo još od starih vremena kada nije bilo ni kola ni fabrika, ni svega drugog što nam sada počinje polako da smeta.

Obzirom da mi je misija vezana za keramiku da popularišem i ostvarujem kontakte svuda, tako sam i tu priliku iskoristio da se upoznam i ponudim mogućnost učestvovanja svim stranim kolegama na našem Bijenalu keramike sledeće godine.

Iz priloženog se može videti raznolikost i jednistvenost keramike u individualnom pristupu.

Očekivali smo dolazak televizije ali su nas izneverili ovog puta. Najgore u svemu što smo decu pripremili za njihov dolazak a nije krivica do nas…

Međutim, veoma lepo smo iskoristili vreme za rad.

Planiramo izložbu u Centru „Šumice“ krajem septembra gde ćemo svim polaznicima dodeliti diplome a najvažnije da njihov rad vide roditelji i bake i deke.

Već prve nedelje oktobra, kada bude „Dečja nedelja“ organizujemo veliku izložbu u Vojnom muzeju na Kalemegdanu gde ćemo učestvovati sa najreprezentativnijim radovima tokom ove škole keramike.

Sva deca koja žele da nastave rad kao i da eventualno nabave grnčarsko kolo, glinu i drugi materijal za keramiku, mogu da nam se jave.

Uglavnom kada ostanu male količine gline, završe u kesi, na gomili. Te gomile se „gomilaju“ i u momentima pretrpanosti nastane nešto ovako.Marica voli da pravi nakit kao i da eksperimentiše sa raznorodnim materijalima.Tu su razne kombinacije kao što se mogu i videti.

Moja bivša osnovna škola se zvala „Maksim Gorki“ i ne znam zašto su morali da menjaju  ime u „Dositej Obradović“? To je u trendly – friendly fazonu nastalo zbog prisajedinjenja škole po kome MOJA, sada nosi ime čuvenog reformatora i revolucionara. Da se razumemo, nemam ništa protiv Dositeja, taman posla, nego Nema dece na Lekinom Brdu, bela kuga nas je totalno uzela pod svoje i ujedinjenjem dve škole, MOJA sada ima negde oko 600 đaka.
Taj, upravo trendly fazon nam je oskrnavio Lekino Brdo mnoštvom novih zgrada koje kao pečurke posle kiše niču i ruže izgled Dušanovca koga više nema. Novi ljudi sa novim dijalektima, prepoznatljivi po nezgrapnom hodu, po svojim običajima, uglavljeni među saće betonskih zidina, nagoveštavaju da će dece biti!
Dugi niz godina Marica i ja smo prijatelji škole. Učestvovali smo u velikom broju akcija, konkursa, donacija, rada sa decom, te smo, ovog puta na molbu nastavnika likovnog održali konsultacije povodom uključivanja sekcije keramike u redovan program škole.
Nekoliko đaka je bilo prisutno i odmah smo se dali u male sugestije i pomoć profesoru.

Nekada je likovni kabinet bio izvanredni atelje i mnogi su u njemu provodili puno vreme izvodeći kreacije u raznim  materijalima. Čitavi zidovi – murali , vitraži oslikavali su i krasili školu. Opet je nekom zasmetao siroti Gorki te ne samo što mu ime promeni, nego i zidove prekreči. Danas je to, na žalost, ruina u odnosu na predhodna vremena.Srećom, keramička peć je tu! Neko od nastavnog kadra je pekao biskvit i tako dobro ga ispekao da sutra idem u školu sa štemajzom i čekićem da odvalim prepečene radove koji stoje nekoliko godina unutar same RUSKE, ops, omaklo mi se, laboratorijske peći.
U svakom slučaju donosim moj pirometar i prilikom ispitivanja ispravnosti peći proveriću kako funkcioniše. Ohrabruje činjenica da, ako je sve u redu, pečeni radovi unutar same peći su totalno sinterovali. Znači može i meka kamenina!
Labaratorijske peći su bile nekada veliki hit! Skoro sve Osnovne škole su ih posedovale. Za kućnu radinost je nevolja što su glomazne i zauzimaju mnogo prostora a sama korisna zapremina pečenog prostora je mala. Tim povodom sećam se tehnologa iz fabrike u Mladenovcu, koji nas je savetovao kada smo odlučili da kupimo ozbiljnu peć:
„Prvo kupuješ malu, a ona ti obezbedi veliku!“
A mi, opet se vraćamo minimalizmu  okruženi zgradama od kojih Sunce više videti nećemo.