Pre neki dan mi se javio momak, više u očaju, da mu napravim keramičku kupolu, diplomski rad koga brani na arhitektonskom fakultetu. Nije bilo mnogo vremena te smo se nas dvojica odmah dali na posao. Poslao mi je veoma dobre skice u Autocad-u i prionuo sam na posao.
Nevolja pri radu bila je veoma visoka vlaga, posledica obilnih kiša i bojazan da se rad neće dobro osušiti za predstojeće pečenje.
Forma same kupole je veoma interesantna te sam počeo da planiram sa kojom glinom da započnem rad? Obzirom da nije imao previsokih zahteva, izuzev da se zadovolji forma, bez detalja, bez boje u završnoj fazi, odlučio sam da je najbolje izvesti rad sa zlakuskom glinom. Na žalost, o toj glini nije bilo mnogo reči na mom blogu, izuzev u tekstovima o koloniji gde se samo figuativno pominje.
Izuzev inostranih glina, zlakuska glina je možda do sada najbolja i najčistija glina. Zbog minerala kalcita koga poseduje, zlakuska glina je izuzetna za skulptoralna rešenja, specifične forme u keramoplstici kao i posudnu keramiku koja je ovu glinu proslavila.
Nevolja je što ima veoma nisku tačku topljenja te pečenje iznad 5500C nije preporučljivo. Kako mi je veoma stalo da ovaj keramički model amfiteatra-diplomski rad, uradim na najbolji mogući način, tako danas sa nestrpljenjem očekujem poziv od budućeg arhitekte kako smo prošli!
Ovo je još jedan u nizu pokazatelja gde i kako keramika može da se primeni. Pa, buduće arhitekte, sa zadovoljstvom ćemo Vam pomoći pri realizaciji Vaših maketa, trodimenzionalnih idejnih rešenja!
Šta ti misliš o tome?
Taman smo zaboravili na taj, famozno davno obećani tekst, kad se pojavio iznenada! Malo smo i preboleli njegovo kašnjenje, malo smo se ušuškali kao beli beli medvedi a ON je stigao u pravi čas.
Euforija oko KOLONIJE se stišala. Sve se lepo završilo što možete pročitati u tekstovima o TREĆOJ KOLONIJI. Sam tekst nije loš ali je tipičan za Politikin Magazin.
Kolonija keramike “Dragačevksa terakota” predstavlja tradicionalno okupljanje akademskih umetnika koja bi mogla da preraste u međunarodno dešavanje od značaja kako za lokalnu sredinu tako i za čitav region.
Na ovaj način smo prezentovali širem auditorijumu šta i kako rade keramičari u centru Dragačeva - Guči.
Kao što sam već pisao u predhodnim tekstovima o koloniji:
- Oficijalni tekst o koloniji keramike “Dragačevska Terakota”
- Treća kolonija keramike
- Pečenje radova na koloniji keramike Dragačevska terakota
Ovo je odličan period da se porazmisli o određenim nedostacima, manjkavostima i greškama da bi se naredne kolonije odvijale u znatno boljoj organizaciji.
Najveća mana i prosto glavni nedostatak je loša komunikacija sa medijima. U predstojećem periodu pored organizacije naredne kolonije glavni akcenat će biti na povezivanju i informisanju medija, te s tim i ovaj tekst iz Politikinog Magazina unosi dovoljnu dozu optimizma da se pristupi adekvatno poslu.
Šta ti misliš o tome?
Tradicija japanske keramike duga je 5000 godina. Svoj procvat doživljava tek u XVI veku pojavom posuda za ceremoniju čaja o čemu sam već govorio. Uprkos industrijalizaciji i modernizaciji društva, savremeni Japan neguje ovu dragocenu tradiciju. Tom prilikom u Beogradu je otvorena izložba keramike Takatoši Niiimija i Hitoši Ito-a u Muzeju primenjene umetnost
Kao učesnici ovogodišnjeg simpozijuma „ Svet keramike” u okviru smotre „Mermer i zvuci” u Arandjelovcu, sa koje je većina izloženih eksponata, Niiimi i Ito donose nove estetske vrednosti japanske keramike.
Imao sam priliku da ih lično upoznam prilikom njihove posete pečenju radova našoj, Trećoj koloniji keramike „Dragačevska terakota” u Guči ovog leta i uzvraćenoj poseti koloniji u Arandjelovcu.
Ovaj izuzetan događaj vredan je svake pažnje.
Braća Šunjevarić su veliku količinu radova ispekli u svojoj peći u Zlakusi. Na taj način su sve potencijalne rizike od loma i od pucanja tradicionalnim pečenjem, sveli na minimum.
Kao što sam u predhodnom tekstu izneo, ložište smo pripremili i sva drva za sutrašnje pečenje sortirali smo i grupisali blizu mesta za pečenje. Sušenje naših radova sam permanentno kontrolisao i dodavao u sušaru potrebna drva da bi tokom čitavog dana i noći radovi mogli dobro da se osuše za pečenje.
Sušenje je bitan proces za predstojeće pečenje i temperatura sušenih radova mora biti preko 700 C da bi se potencijalni rizici od pucanja unutar ložišta izbegli.
U jutarnjim satima smo pripremili ložište, zapalili vatru i sačekali da se sva zapaljena drva pretvore u ćumur. Tek nakon toga se naši radovi iz sušare prenose i stavljaju u ložište, tj. na poluizgorele opiljke drva.
Loše vreme nam je zadavalo muke. Predhodnih nekoliko dana bilo je pravo leto, međutim, nismo imali sreće. Stalno smo bili pod pritiskom da će kiša da padne i pokvari nam sve. To se u jednom momentu i dogodili ali smo bili izuzetno organizovani te smo sprečili nalet vode u ložište.
Toliko smo bili mokri od kiše koja je u etapama padala da sam se u jednom mometu osetio skoro suvim od vreline ložišta pored koga sam neprestano bio.
Mediji nam nisu upriličili zadovoljstvo da zabeleže ovaj nesvakidašnji događaj. Loše vreme ih je sprečilo u tome. Samo je novinarka Politikinog Magazina bila gost kolonije i sve beležila i snimala. Međutim, kolege, učesnici kolonije „Mermer i zvuci” u Aranđelovcu su nas svi, kolektivno posetili i videli naše pečenje. Među njima bilo je i stranaca: Japanaca, Bugara, koleginica iz Slovenije kao i prof. Velja sa svojim bivšim studentima.
Čim se radovi izvade iz ložišta,uzimamo ih i prenosimo na mesto gde posipamo po njima razne organske materije, ne bi li izazvali redukciju na mestima na kojima želimo da dobijemo efekat tamnije teksture na površini svog dela. Organske materije koje se posipaju po površini radova mogu biti brašno, pirinač, kukuruzno brašno, koje se u mom slučaju pokazalo kao najbolja organska materija za izazivanje redukcije.
Nakon toga, radove prenosimo u posudu sa vodom da bi ih kaljenjem, proces gde vreo rad momentalno ubacujemo u vodu i na taj način snižavamo temperaturu, očistili od naslaga organskih materija kao i gareži od pečenja. Koristimo razne ribaće četke ili sunđere za čišćenje. Ovo je možda najinteresantniji proces iz razloga što vam se u vodi pokazuje konačna tekstura površine vašeg rada. Taj momenat neizvesnosti i isčekivanja dok se brišu naslage organskih materija je veličanstven!
Šta ti misliš o tome?
U petak sam krenuo put Guče po veoma prohladnom julskom danu koga ne pamtim da je tako hladan bio u dugoj prošlosti. Dan idealan za putovanje, odlučio sam da se upustim u ovu avanturu autobusom preko Lučana. Poluprazan autobus dovezao me je do lepe varošice odakle sam za nepun sat (polovina vremana mi je protekla u čekanju i šetnji po Lučanima) stigao do Guče. Kao u predhodnom tekstu, već sam govorio o tome šta je povod mog odlaska.
Sve administrativne formalnosti i viđenje sa g-dinom Adamom sam obavio u veoma kratkom vremenskom intervalu i uputio se do Motela AS, moje destinacije i odmorišta.
Predhodno sam svratio do Crvenog Krsta da se dogovorim oko svih neophodnih detalja vezanih za predstojeće pečenje. Drva su bila obezbeđena i sušenje radova je moglo da počne!
Aca, direktor motela i njegovo veoma ljubazno osoblje me je lepo dočekalo i ugostilo, te sam posle obimnog ručka spas potražio u dužoj šetnji Gučom. Vreme sam tempirao da u povratku gledam odbojkašku utakmicu i u kasnim večernjim satima se odšetam do sušare i još jednom prekontrolišem radove koje smo ostavili na sušenju.
Umor me je savladao i uzeo danak neracionalnom planiranju. Probudio sam se u ranim jutarnjim satima te sam spas od nesanice potražio u novinama. Prvu kafu sam planirao da popijem u Centru za Kulturu i sa g-dinom Adamom još jednom do detalja sve sitnice utanačimo.
Sa braćom Šunjevarić sam se dogovorio da sve pripreme za sušenje uradimo u ranopopodnevnim satima. Do njihovog dolaska sve radove sam pripremio u sušari i postavio ih na mesto predviđeno za sušenje. Samo me je panika obuzela od male količine radova koji su ostali u sušari.
Ove godine smo se kolektivno opredelili za male formate i pločaste forme koje će biti postavljene na paravanima na samoj izložbi.