Uvek je lepo evocirati uspomene i nadati se da se sretne neko od poznatih italijana. I kod njih menjaju ljude , pa sam upoznao direktora Muzeja Međunarodne keramike u Faenzi sig.Franco Bertoni.

Malo smo evocirali uspomene i bilo mu je drago kada je cuo da je neko sa ovih prostora završio čuveni Ballardini.

Muzej je posedovao značajne kolekcije italijanske majolike, stare preko pet vekova. Vremenom su se kolekcije povećavale i zbirka muzeja je rasla.Gaetano je pisao tadasnjim vladarima, kraljevima i carevima da pošalju znamenite keramičke radove iz svojih zbirki ne bi li faentinski muzej postao reprezentativan muzej.

Čitav Drugi Svetski rat muzej odoleva iskušenjima i pred sam kraj, dojava stiže kako saveznici nameravaju da bombarduju čitavu trasu puta Venecija - Ankona. Da bi spasio veliku kolekciju keramike Gaetano uz pomoć naroda evakuiše muzej u konvoju kamiona maskiranih u Crveni Krst. Ali saveznici znaju da se Nemci pri povlačenju kamufliraju u kamione Crvenog Krsta gde je saveznički izviđački avion otkrio nameru i avioni su greškom, čitav konvoj retke zbirke uništili.

To je toliko razgnevilo Gaetana da je po završetku rata istim vladarima, carevima i kraljevima uputio pismo u kome sa dosta gneva objašnjava kako On nije bio odgovoran za rat, već države tih vladara, careva i kraljeva, te da su dužni da nadoknade neprocenjivu štetu.

Šteta je bila nadoknađena ali, na žalost, ne u takvom broju i kvalitetu kako je bilo pre rata.

Na studijama u Italiji - Comune di Faenza, sam sasvim slučajno upoznao sredovečnog čikicu, japanca, XVI-tu generaciju iz porodice RAKU. Na moju veliku žalost, nisam bio u prilici (nisam bio obavešten - kao neki) da znam ko je skromni i simpatični čikica koji stalno za vreme odmora pritiska dugmiće na automatu za espresso očajnički pokusavajući da svoju zamisao realizuje. Da sam to znao – kleknuo bih ispred dotičnog automata u duhu prekaljenog borca i čoveku ukazao dužno poštovanje – naklonom!

RAKUYAKI ili RAKU je forma tradicionalne japanske grnčarije karakteristična za proces pecenja na niskoj temperaturi koja rezultuje porozne predmete. Iz uzarene vatre, predmeti se vade dok su još usijani, prebacuju se u posude koje su napunjene organskim materijalima (papir, piljevina), trenutnu redukcionu vatru izazivaju i ceo komad boje u crno. Zatim se komadi vade i u vodi, trljanjem dovedu do svog, pravog izgleda.

Termin RAKU potiče iz vremena Soguna vezan je za ceremoniju čaja i karakteristične posude za njeno konzumiranje. Nastao je u gradu Kyoto-u od strane Raku familije, dinastija poštovana po posudama kako za čaj tako i za posudnu keramiku prevashodno vezanu pod velikim uticajem Zena.

U XVI veku, prvi od tih grnčara, Korejanac Chojiro, pod japanskom vlašću, za vreme Momoyama perioda (1573-1615) slovi za rodonačelnika tehnike jer po narudžbini majstora čaja počinje izradu posuda – šolja za čaj. Možemo reći da je nastanak pravca RAKU WARE, pojam za pojedinačne posude za čaj vezan za samu ceremoniju čaja.

Zbog izolovanosti ostrva kao i istorijskih zbivanja vezana za Japan, tek posle II Svetskog rata priča o Raku tehnici počinje da se širi kako na zapad tako i u celom svetu.

Zahvaljujući doajenu Britanske i svetske keramike Bernardu Leach-u koji zajedno sa Velikim Shoji Hamadom uspostavljaju nove standarde u savremenoj keramici od presudnog uticaja kako za njihove zemlje tako i za razvoj umetnika u čitavom svetu. Veliki uticaj a možemo ga smatrati daojenom savremene američke keramike, sa posebnim akcentom na Raku tehniku je Paul Soldner.

Na prvoj godini studija sam imao koleginicu japanku koja mi se pohvalila da je nasledila od svoje bake Raku posudu čuvenog Ogate Kenzana koja već nekoliko vekova se u njihovoj porodici prenosi sa kolena na koleno. Podatak me veoma obradovao a nju, da neko poput mene ima dosta informacija o proslavljenom Ogati Kenzanu, sinu čuvenog japanskog slikara Ogate Korina.