Neophodan činilac svakog kreativnog posla su mediji. Danas bez njih, prosto je nezamislivo kreativno stvaralaštvo.Potreba da se propagandna izlagačka aktivnost dovede na najviši nivo osnovna je potreba svakog umetnika ili stvaraoca,organizatora, radi promocije iste.

Iskustvo sa medijima koje sam inicirao vezano za Danicinu izložbu, daje mi za pravo da istaknem novu dimenziju u realizaciji budućih projekata u razvoju DAMM Keramik Studia.

Naš kontakt sa medijima je inteziviran onog trenutka kada je počela Kolonija keramike „Dragačevska terakota”. Steklo se potrebno iskustvo kao i sigurnost, što se u najboljoj meri vidi u mnogim Danicinim TV nastupima.

Prisustvo velikog broja lokalnih i nekoliko većih TV stanica je prilično iskustvo na kome se bazira kreativno - izlagačko - edukativni opus DAMM Keramik Studia.

Uz svu želju da se ostvari što više kontakta sa medijima, određeni, prosto nisu dostupni i potrebno je prilično vremena potrošiti ne bi li se kontakt ostvario. Zbog sigurnosti, taj kontakt bi trebalo ponoviti jer stalnim „pritiskanjem” dolazite do uspostavljanja sigurnog kontakta. Mora se imati na umu veliki stepen tolerancije i razumevanja jer česta su otkazivanja i ne odazivanja na zakazani termin razgovora kao i snimanja priloga, zbog uredjivačke politike dotične kuće.

Moje iskustvo sa odredjenim, lokalnim TV stanicama je izvanredno kao i za svaku pohvalu! Stepen profesionalnosti i tačnost ih, u mom slučaju, svrstavaju na prvo mesto pri budućim kontaktima.

Možda će kod nas u bliskoj budućnosti internet kao medij imati veoma presudnu ulogu što daje za pravo mnogima da se na taj način pokažu Vaskolikom nam auditorijumu. Taj segmet je možda najznačajnij jer vam obezbeđuje lak pristup, arhiviranje događaja, manifestacija u realizaciji kako individualnih tako i kolektivnih izložbi.

Danas tehnička dostignuća umnogome olakšavaju i ubrzavaju samu pripremu video zapisa.

DAMM Keramik Studio je veoma ponosan na video clip napravljen od strane učenika osmog razreda osnovne škole „Kralj Petar „, Lazara Arsovića. Svojom umešnošću, Lazar je prilog uredio za veoma kratko vreme čime je Prva samostalna izložba Danice mogla momentalno da se vidi. Putem solidnog digitalnog aparata, mobilnog telefona koji je već opremeljen svim neophodnim dodacima kao i uz adekvatan program za realizaciju video sadržaja za veoma kratko vreme se može uraditi i postaviti željeni zapis.

Da je sve prošlo kako je prošlo,da su usledila silna LOGIČNA pitanja Danice,da nas je nepravda i ne principijelnost totalno uzdrmala, reših da u ponedeljak pozovem sve činioce u lancu za samu dodelu paketića.
Kako sam dobio uveravanja iz ULUPUDUS-a da je sve odrađeno kako valja, sekretar udruženja mi je dala telefon sekretara za kulturu grada Beograda, koji su bili pokrovitelji same akcije.
Očekivao sam da ću ući u veliku borbu sa vetrenjačama ali da treba izneti i objasniti odgovornima da je po sredi PRINCIP i
očaj jer je dete ispalo ŽRTVA nesporazuma ili veoma loše odrađenog posla.
Kulturno mi je čovek rekao da ja ne razgovaram sa njim, lično, nego sa INSTITUCIJOM, da od njegovog saosećanja nemam, naprosto ništa. Čak je pokušao da prenebregne ceo tok i nameru mog obraćanja na podpitanja kako smo se proveli i da li je sve bilo dobro??? Totalna zamena teza iz ugla moje malenkosti. Nama, porodici, uopšte nije stalo da primimo paketić ali moram da zaštitim svoje dete na taj način što ću da iznesem svoje ogorčenje na diskriminativni tok cele stvari!
Ako smo nas dvoje članovi strukovnog udruženja i ako niko od prvih prozvanih karika u lancu na to nije imao ništa protiv, gde je problem?
Čovek me je samo, kulturno saslušao i predložio da pokušam objašnjenje da dobijem od Sava centra. Pošto mi namera nije bila da nekome pretim i iskaljujem svoju frustraciju, konstatovao sam da treba ići do kraja i obratiti se sledećem bastionu informativne tame.
Pozoveš broj sektora za kulturne poslove Sava centra i u dva maha ti dotična kaže da sačekaš a ti imaš utisak posle deset minuta čekajući ne bi lit e neko udovoljio,da je dotična naprosto isparili ili možda promenila posao.
Bio sam uporan i taj poziv ponovio opet – bezuspešno. Iz očaja, setih se da pravu informaciju može da mi da operater na centrali – bingo!
Nedugo zatim dobio sam osobu,po glasu prilično sigurnu i koliko iz priče sam mogao da sklopim kockice, već upoznatu sa našim slučajem. Kao što sam predpostavio, naleteo sam na veoma čvrst zid a nikako nisam mogao da pojasnim nameru poziva. “Čvrst zid” je kategorično negirala svaku umešanost sa nesporazumom , nije bila voljna da sasluša i u duhu iskusnog koturića sistema ukazivala na žurbu i izlišnost bilo kakve dalje komunikacije.
Epilog: niko nije odgovoran, niko nije kriv i ništa se nije dogodilo!
Samo je ostala gorčina u stomaku zbog Danicine razočaranosti i na njenu i moju VELIKU ŽALOST suočavanje sa nepra-
vdom koja u njenom malom životu VEĆ je počela.
Ispali smo žrtve sistemske birokratije i pronašli smo – zamenu teza – zadovoljstvo u bezbrižnoj igri deteta novim lutkama!

Prilično smo se obradovali supruga i ja kada smo dobili informaciju iz ULUPUDUS-a da ćemo dobiti paketiće za Danicu za Novu godinu.
Grad je organizovao svim udruženjima dodelu paketića te smo tu akciju dočekali u kući sa velikim oduševljenjem!
Retki su trenuci kada nešto dobijemo kao esnaf od grada ili Republike i to je veliki praznik.
Naglašeno nam je da očekujemo dva paketića jer smo oboje članovi ULUPUDUS-a , a ujedno tako je i bilo poslednji put kada smo dobili za dete paketiće, davne 2002 godine.
Međutim, da sve ne ide baš kako treba i da nam se sve smučilo na kraju priče smatramo da je tome dosta doprinelo i naše udruženje.
Elem, te davne 2002 god. od udruženja kome je grad dostavio, dobili smo dva paketića te smo tako i mislili za ovu godinu a odgovorne osobe iz samog nam udruženja to i potvrdile. Divota!
Sava centar. Samoj dodeli paketića je predhodio program finalne večeri pobednika dečijih pesama što je sa velikim oduševljenjem naša Danica očekivala.
Pred kraj programa pojavile su se popularne pevačice sa svojim repertoarom pesama i sve je bilo dosta simpatično ali nije muzika na koju smo mi, svi ukućani, navikli. Toliko nismo želeli da čekamo i zaputili smo se u foaje gde smo prvi šok doživeli velikom grupom ljudi i dece koji su mirno stajali i čekali da konferansije prozove njihovu decu i preuzmu paketiće.Još više nam je laknulo kada je ćerka naše sekretarice udruženja rekla daje čula da su DanicuDVA PUTA prozivali.
Kako je sve do tada bilo i više nego idealno, mislili smo da će ubrzo nas prozovati pa da lepo otšetamo kući i podelimo radost sa našom Danicom . Vraga, odužilo nam se čekanje.
Posmatrao sam okolinu gde, vidi čuda, ugledah veliki broj popularnih glumaca kako, poput mene i oni stoje fino, staloženo, posmatrajući isto tako skup i osluškujući ne bi li konferansije i njihovu decu prozvao.
Gužva se smanjivala, bilo je više mesta i vremena da se proćaska sa poznanicima kao i sa bivšom snajom i njenim sinčićem. Pred sam kraj naša Danica je prozvana ali smo se mi i dalje nadali da će nas prozvati još jednom kako smo i očekivali.
Toliko je dete očekivalo drugi paketić da je dugo vreme provela ispred same improvizovane bine željno priželjkujući svoje sledovanje. Kako smo ostali sa poslednjim sabratima, poput nas isto tako nasamarenih nismo mogli da sakrijemo svoje nezadovoljstvo. Probali smo od organizatora da dobijemo informaciju gde je zapelo ali su nam odgovorili da naš slučaj nije tipičan (gle čuda, drugi put!), te nam sleduje samo jedan.
Kao po nekom školskom scenariju, u našem slučaju ništa ne može biti idealno, tj. savršeno. Mora uvek da se završi kako se završila dodela paketića. Nema sredine niti, ne daj Bože, najbolje moguće solucije.
U celoj priči žrtva je naše dete koje je cupkalo oko bine isčekujući svoj drugi paketić. Moja prva reakcija, kao roditelja koje je sa istim tim detetom prsustvovao već silnim nepravdama, je da zaštitim dete utešnim rečima(koliko su samog odjeka imale i nisam siguran).
Kako je nama Srbima organizacija malo jača strana, to je i ovog puta bio pravi pokazatelj.Isto tako smo mi roditelji veoma osetljivi na probleme te vrste i dižemo glas do neba. Stvar je samo i ništa drugo – PRINCIPA!
NEPRIHVATAM objašnjenje kako smo mi specifičan slučaj te nas dvoje iz iste branše – kolektiva ne možemo dobiti dva paketića za dete. Postavlja se pitanje, kako bi bilo da smo sticajem okolnosti, Marica i ja razvedeni, ne živimo zajedno a i dalje u istom kolektivu? Da li bi onda naše dete imalo mogućnost da dobije od dva roditelja dva paketića? Nameće se da bi sve bilo bez problema i ne rešiva enigma da, kojim slučajem imamo dva deteta.Žao mi je, naša stvarnost je takva kakvom smo je stvorili. Sve bi bilo još idealnije po sistem da i nemamo dete. Prosto, jednostavno.

Ali opet glas očaja i prst uperen pružam ka svom, matičnom udruženju. Posmatrajuće ostala strukovna udruženja i njihove predstavnike kako se bore i preuzimaju odgovornost za svoje članove,nameće se utisak da naše nije u istom položaju kao ostala.Snishodljivo, naprosto vazalno se odnosi za svoje mesto pod suncem.Sama procedura i slanje spiskova gradu je odrađena grozno. Ne mogu da krivim toliko grad koliko svoje udruženje jer je moralo da pronađe načina da dobijemo pravu informaciju a ne da pred detetom nastane skandal kakav je teško realno opisati. Niko od nas i nije tražio dva paketića ali moralo je to da se zna mnogo pre nego na samoj dodeli istih.

Naše udruženje prolazi kroz tešku fazu promena i raznih destrukcija unutar svog članstva. Neoprostivo je što za svo vreme svoga postojanja nije bilo u prilici da se izbori za kapitalno rešavanje svog prostora kao što su to druga uradila. Još se stiče utisak da službe unutar samog udruženja nisu u potpunoj službi člansvu kao i u našem primeru su morale profesionalno da urade svoj posao inforemišući SVOJE ČLANOVE kako valja a ne dovodeći nas sve u veoma nezgodnu situaciju.
Mi smo veoma fleksibilni i retko kada bili u prilici da na adekvatan način odreagujemo na razne neprijatnosti od ULUPUDUS-a koje smo u prošlosti doživljavali. Trudimo se da zadržimo svoju prisebnost i akademski duh i da u krajnjem slučaju ne odreagujemo nego prisebno da pokažemo dostojanstvo i privrženost udruženju.Ali kada su deca u pitanju taj slučaj ćemo izneti kako na sekcijskom sastanku tako i tražiti od odgovornih pojašnjenje.Ništa ne boli tako kao nepravda učinjena detetu.

Na žalost, naviknuti na prilagođavanje Danica je oduševljena dobijenim, veoma lepim i izdašnim poklonima u paketiću, ceo sledeći dan provela igrajući se!

Dete je dete!