Pre neki dan mi se javio momak, više u očaju, da mu napravim keramičku kupolu, diplomski rad koga brani na arhitektonskom fakultetu. Nije bilo mnogo vremena te smo se nas dvojica odmah dali na posao. Poslao mi je veoma dobre skice u Autocad-u  i prionuo sam na posao.

Nevolja pri radu bila je veoma visoka vlaga, posledica obilnih kiša i bojazan da se rad neće dobro osušiti za predstojeće pečenje.

Forma same kupole je veoma interesantna te sam počeo da planiram sa kojom glinom da započnem rad? Obzirom da nije imao previsokih zahteva, izuzev da se zadovolji forma, bez detalja, bez boje u završnoj fazi, odlučio sam da je najbolje izvesti rad sa zlakuskom glinom. Na žalost, o toj glini nije bilo mnogo reči na mom blogu, izuzev u tekstovima o koloniji gde se samo figuativno pominje.

Izuzev inostranih glina, zlakuska glina je  možda do sada najbolja i najčistija glina. Zbog minerala kalcita koga poseduje, zlakuska glina je izuzetna za skulptoralna rešenja, specifične forme u keramoplstici kao i posudnu keramiku koja je ovu glinu proslavila.

Nevolja je što ima veoma nisku tačku topljenja te pečenje iznad 550⁰C nije preporučljivo. Kako mi je veoma stalo da ovaj keramički model amfiteatra-diplomski rad, uradim na najbolji mogući način, tako danas sa nestrpljenjem očekujem poziv od budućeg arhitekte kako smo prošli!

Ovo je još jedan u nizu pokazatelja gde i kako keramika može da se primeni. Pa, buduće arhitekte, sa zadovoljstvom ćemo Vam pomoći pri realizaciji Vaših maketa, trodimenzionalnih idejnih rešenja!

Šta ti misliš o tome?

Dekorisanje je vrsta aplikacije, nanošenja raznih materijala na keramičkom proizvodu u cilju dobijanja lepšeg estetskog izgleda a samim tim želja da se postigne određeni efekat na pojedino mesto ili celom proizvodu pri samoj dekoraciji.

Jedan od osnovnih načina dekorisanja keramičkih površina je korišćenjem boja, kojih ima u veoma velikom broju i koje kao takve stoje na raspolaganju keramičarima. Veliki broj fabrika koje se bave proizvodnjom keramičkih boja, sirovina i drugog keramičkog materijala iz dana u dan razvijaju svoj dijapazon proizvoda.

Jedan od osnovnih načina dekorisanja keramičkih površina je korišćenjem boja, kojih ima u veoma velikom broju i koje kao takve stoje na raspolaganju keramičarima. Veliki broj fabrika koje se bave proizvodnjom keramičkih boja, sirovina i drugog keramičkog materijala iz dana u dan razvijaju svoj dijapazon proizvoda. Već sam napomenuo patiniranu terakotu, kao prvu tehniku dekoracije i engobu.

Zadržao bih se malo na pojašnjenju dekorisanja pri tehnici engoba.

Engobiranje je jedna od najzahvalnijih tehnika a u svetu veoma prisutna i mnogo upražnjavana. Ne postoji izložba moderne svetske keramike gde ta tehnika nije zastupljena.

Engoba se uvek nanosi na polusuv predmet, i to četkicom, umakanjem ili špricanjem (air brush), a može i na pečen, biskvitiran predmet.

Kod livenih predmeta, posebno tehnikom kamenine*, tehnika engobe ima zapaženu primenu. Kao npr.: keramika Wedgwood fabrike

GLAZURE su stakla koja se razlikuju od industrijskog stakla time što se ne javljaju samostalno, već uvek zahtevaju biskvitnu podlogu.To su smeše staklastih materija, gline, bojitelja i vode.Možemo ih podeliti prema vrsti predmeta za koje su namenjene: na lončarsko-grnčarske,glazure za kameninu i porcelan.

Glazure nanosimo na dobro očišćenu podlogu, usled primesa prašine. To se najčešće vrši polusuvim sunđerom ili četkicom, u industrijskim uslovima kao i u ateljeima koristi se air brush.

Već pripremljenu glazuru dobro umutimo jer se glazura taloži unutar posude i površinskim nanošenjem, četkicom nanosimo samo retku masu. Stoga, posle svakog unosa četkice u posudu sa glazurom dobro promešati celu masu. Kada nanosimo glazuru na biskvitirani predmet, samo nekoliko puta apliciramo glazuru to nežnim potezima, tek toliko da vrhom četkice (dlakom) nanosimo glazuru. Na žalost, da bi se prava slika stvorila o količini nanešene glazure, njenom kalitetu nanosa kao i spoznale vrste glazura, neophodno je određeno vreme posvetiti tehnikama dekoracije.

- Kamenina* - proces pečenja keramike na temperaturama od 1120-1250⁰C usled pečenja keramika poprima izgled “kamena” te otuda i sam naziv - kamenina

Da bi obojili površinu na jednom keramičkom predmetu, nije neophodno da je obojimo celu. Unutrašnjost mase i tako nije vidljiva, pošto utisak o boji pruža samo spoljna površina. Iz ovakvih razloga razvila se tehnika engoba, pri čemu na crepu (biskvitiranom, pečenom komadu gline) obrazuje masa sastavljena iz dva sloja. Engobe su tanke skrame, pokrivači od bele ili obojene gline,odnosno mase, čija je svrha da spoljnoj površini crepa daju željenu boju i izgled. Pošto je u ovom slučaju obojen samo tanki sloj engobe, očigledna je ušteda u keramičkim bojenim oksidima.

Engoba se razlikuje od glazure svojim glinastim, zemljanim karakterom. Ona ima sva svojstva jedne mase, dok je glazura staklo.

Na osnovu ovakve definicije, engobe delimo na bele i obojene. BELE ENGOBE (napravljene u većoj količini) primenjuju se prvenstveno tamo gde se želi postići lepši izgled površine predmeta .Najpoznatiji primer je proizvodnja kaljeva. Sam kalj izrađuje se od mase čija boja nije lepa, pa se zbog toga preliva belom engobom .

Engobe se koriste i u lončariji – grnčariji, da bi u unutrašnjosti posude, šolja i tanjira dobila bela i čista površina.OBOJENE ENGOBE jesu tanke skrame od iste one mase koja se koristi i za pravljenje predmeta na koje se engoba nanosi. U postojeću belu engobu dodaju se bojitelji koji menjaju boju čitave engobe i mala količina topitelja koji ima svrhu da masu drzi homogenu i da ne dodje do skidanja engobe posle pečenja, već ona ostaje zapečena na površini biskvita. Nanesena engoba preko već nanesene engobe, boji predmet u poslednje nanesenu boju. Međutim, engobe se mogu kombinovati pre nanošenja i tako se dobija kolorit raznih boja koje se mogu dalje eksperimentisati. Takođe , dodatni efekat se postiže nanosenjem prozirne glazure preko ispečene engobe, na taj način dobijamo kompletno izglazirani komad pečene keramike.