Dekorisanje je vrsta aplikacije, nanošenja raznih materijala na keramičkom proizvodu u cilju dobijanja lepšeg estetskog izgleda a samim tim želja da se postigne određeni efekat na pojedino mesto ili celom proizvodu pri samoj dekoraciji.

Jedan od osnovnih načina dekorisanja keramičkih površina je korišćenjem boja, kojih ima u veoma velikom broju i koje kao takve stoje na raspolaganju keramičarima. Veliki broj fabrika koje se bave proizvodnjom keramičkih boja, sirovina i drugog keramičkog materijala iz dana u dan razvijaju svoj dijapazon proizvoda.

Jedan od osnovnih načina dekorisanja keramičkih površina je korišćenjem boja, kojih ima u veoma velikom broju i koje kao takve stoje na raspolaganju keramičarima. Veliki broj fabrika koje se bave proizvodnjom keramičkih boja, sirovina i drugog keramičkog materijala iz dana u dan razvijaju svoj dijapazon proizvoda. Već sam napomenuo patiniranu terakotu, kao prvu tehniku dekoracije i engobu.

Zadržao bih se malo na pojašnjenju dekorisanja pri tehnici engoba.

Engobiranje je jedna od najzahvalnijih tehnika a u svetu veoma prisutna i mnogo upražnjavana. Ne postoji izložba moderne svetske keramike gde ta tehnika nije zastupljena.

Engoba se uvek nanosi na polusuv predmet, i to četkicom, umakanjem ili špricanjem (air brush), a može i na pečen, biskvitiran predmet.

Kod livenih predmeta, posebno tehnikom kamenine*, tehnika engobe ima zapaženu primenu. Kao npr.: keramika Wedgwood fabrike

GLAZURE su stakla koja se razlikuju od industrijskog stakla time što se ne javljaju samostalno, već uvek zahtevaju biskvitnu podlogu.To su smeše staklastih materija, gline, bojitelja i vode.Možemo ih podeliti prema vrsti predmeta za koje su namenjene: na lončarsko-grnčarske,glazure za kameninu i porcelan.

Glazure nanosimo na dobro očišćenu podlogu, usled primesa prašine. To se najčešće vrši polusuvim sunđerom ili četkicom, u industrijskim uslovima kao i u ateljeima koristi se air brush.

Već pripremljenu glazuru dobro umutimo jer se glazura taloži unutar posude i površinskim nanošenjem, četkicom nanosimo samo retku masu. Stoga, posle svakog unosa četkice u posudu sa glazurom dobro promešati celu masu. Kada nanosimo glazuru na biskvitirani predmet, samo nekoliko puta apliciramo glazuru to nežnim potezima, tek toliko da vrhom četkice (dlakom) nanosimo glazuru. Na žalost, da bi se prava slika stvorila o količini nanešene glazure, njenom kalitetu nanosa kao i spoznale vrste glazura, neophodno je određeno vreme posvetiti tehnikama dekoracije.

- Kamenina* - proces pečenja keramike na temperaturama od 1120-1250⁰C usled pečenja keramika poprima izgled “kamena” te otuda i sam naziv - kamenina

Na studijama u Italiji - Comune di Faenza, sam sasvim slučajno upoznao sredovečnog čikicu, japanca, XVI-tu generaciju iz porodice RAKU. Na moju veliku žalost, nisam bio u prilici (nisam bio obavešten - kao neki) da znam ko je skromni i simpatični čikica koji stalno za vreme odmora pritiska dugmiće na automatu za espresso očajnički pokusavajući da svoju zamisao realizuje. Da sam to znao – kleknuo bih ispred dotičnog automata u duhu prekaljenog borca i čoveku ukazao dužno poštovanje – naklonom!

RAKUYAKI ili RAKU je forma tradicionalne japanske grnčarije karakteristična za proces pecenja na niskoj temperaturi koja rezultuje porozne predmete. Iz uzarene vatre, predmeti se vade dok su još usijani, prebacuju se u posude koje su napunjene organskim materijalima (papir, piljevina), trenutnu redukcionu vatru izazivaju i ceo komad boje u crno. Zatim se komadi vade i u vodi, trljanjem dovedu do svog, pravog izgleda.

Termin RAKU potiče iz vremena Soguna vezan je za ceremoniju čaja i karakteristične posude za njeno konzumiranje. Nastao je u gradu Kyoto-u od strane Raku familije, dinastija poštovana po posudama kako za čaj tako i za posudnu keramiku prevashodno vezanu pod velikim uticajem Zena.

U XVI veku, prvi od tih grnčara, Korejanac Chojiro, pod japanskom vlašću, za vreme Momoyama perioda (1573-1615) slovi za rodonačelnika tehnike jer po narudžbini majstora čaja počinje izradu posuda – šolja za čaj. Možemo reći da je nastanak pravca RAKU WARE, pojam za pojedinačne posude za čaj vezan za samu ceremoniju čaja.

Zbog izolovanosti ostrva kao i istorijskih zbivanja vezana za Japan, tek posle II Svetskog rata priča o Raku tehnici počinje da se širi kako na zapad tako i u celom svetu.

Zahvaljujući doajenu Britanske i svetske keramike Bernardu Leach-u koji zajedno sa Velikim Shoji Hamadom uspostavljaju nove standarde u savremenoj keramici od presudnog uticaja kako za njihove zemlje tako i za razvoj umetnika u čitavom svetu. Veliki uticaj a možemo ga smatrati daojenom savremene američke keramike, sa posebnim akcentom na Raku tehniku je Paul Soldner.

Na prvoj godini studija sam imao koleginicu japanku koja mi se pohvalila da je nasledila od svoje bake Raku posudu čuvenog Ogate Kenzana koja već nekoliko vekova se u njihovoj porodici prenosi sa kolena na koleno. Podatak me veoma obradovao a nju, da neko poput mene ima dosta informacija o proslavljenom Ogati Kenzanu, sinu čuvenog japanskog slikara Ogate Korina.

Da bi obojili površinu na jednom keramičkom predmetu, nije neophodno da je obojimo celu. Unutrašnjost mase i tako nije vidljiva, pošto utisak o boji pruža samo spoljna površina. Iz ovakvih razloga razvila se tehnika engoba, pri čemu na crepu (biskvitiranom, pečenom komadu gline) obrazuje masa sastavljena iz dva sloja. Engobe su tanke skrame, pokrivači od bele ili obojene gline,odnosno mase, čija je svrha da spoljnoj površini crepa daju željenu boju i izgled. Pošto je u ovom slučaju obojen samo tanki sloj engobe, očigledna je ušteda u keramičkim bojenim oksidima.

Engoba se razlikuje od glazure svojim glinastim, zemljanim karakterom. Ona ima sva svojstva jedne mase, dok je glazura staklo.

Na osnovu ovakve definicije, engobe delimo na bele i obojene. BELE ENGOBE (napravljene u većoj količini) primenjuju se prvenstveno tamo gde se želi postići lepši izgled površine predmeta .Najpoznatiji primer je proizvodnja kaljeva. Sam kalj izrađuje se od mase čija boja nije lepa, pa se zbog toga preliva belom engobom .

Engobe se koriste i u lončariji – grnčariji, da bi u unutrašnjosti posude, šolja i tanjira dobila bela i čista površina.OBOJENE ENGOBE jesu tanke skrame od iste one mase koja se koristi i za pravljenje predmeta na koje se engoba nanosi. U postojeću belu engobu dodaju se bojitelji koji menjaju boju čitave engobe i mala količina topitelja koji ima svrhu da masu drzi homogenu i da ne dodje do skidanja engobe posle pečenja, već ona ostaje zapečena na površini biskvita. Nanesena engoba preko već nanesene engobe, boji predmet u poslednje nanesenu boju. Međutim, engobe se mogu kombinovati pre nanošenja i tako se dobija kolorit raznih boja koje se mogu dalje eksperimentisati. Takođe , dodatni efekat se postiže nanosenjem prozirne glazure preko ispečene engobe, na taj način dobijamo kompletno izglazirani komad pečene keramike.

Na biskvitirani predmet nanesemo četkicom, crnu ili braon temperu ili akvarel boju.Preko toga prelazimo šelakom. Kad se prosuši šelak, nanosimo patinu (mešavinu bele I teget tempere u odnosu 1:1). Taj nanos brzo skidamo vatom ili flanelskom krpom. Na patinu nanosimo neku masnoću (najbolja je parket mast, a može I pomada). Kada vatom ili flanelskom krpom skinemo suvišnu masnoću sa predmeta, onda ga dobro poprašimo talkom. Suvišni talk- ukoliko se uvukao u pore predmeta, treba ukloniti oštrom četkom , najbolje sintetičkom.