Da mi je neko rekao da ću u septembru mesecu grejati kuću ne bih mu poverovao, zapravo,počeli smo sa pripremama za polazak u Grocku sa velikom zebnjom da od celog projektna KERAMIKE RAKU-a neće da bude ništa.Hladno, kišovito i veoma dosadno vrema moglo je da pokvari kompletnu našu zamisao.

U predhodnom tekstu(vidi poslednji tekst o najavi radionice rakua, kao i tekst : „Pečenje RAKU-a”) naveo sam za nas veoma bitno dešavanje,prevashodno jer se po prvi put susrećemo tokom prezentacije RAKU-a  sa radnom aktivnošću i željom da auditorijumu približimo i ukažemo na lepotu i simbiozu: vatra-voda-vazduh-svetlost.

Po dolasku su nas već čekali prijatelji koji su pre nas stigli iz Beograda pa smo krenuli sa izborom mesta za postavljanje peći i iznošenjem materijala za izvođenje RAKU-a. Moram da naglasim veliku predusetljivost domaćina koji su nam izašli u susret i našim sugestijama   pomogli da postavimo sve  na najbolji mogući položaj i vidno predstavimo publici RAKU TEHNIKU.

Na žalost, kiša je bila uzrok pomeranja peći i opreme za izvođenje RAKU-a, pa smo se tek u trećem pomeranju odlučili  za bezbedno mesto izvođenja prezentacije RAKU-a.

Veliki broj biskvitiranih(vidi tekst:”Dekorativne tehnike u keramici”) posuda smo preneli u sam objekat Rančićeve kuće kao i posebne glazure za RAKU. Dobro su nam došle i novo restaurirane vitrine koje su nam poslužile da predstavimo posude i keramiskulpture izrađene RAKU TEHNIKOM.

Veoma se lepo uklopila u čitavu akciju DAMM KERAMIK STUDIJA ova mala izložba radova i nadasve edukativno i podsticajno delovala na publiku.

Kako se vreme početka otvaranja radionice RAKU-a bližilo, tako su ljudi pristizali u velikom broju na opšte iznenađenje, obzirom na veoma loše, hladno i kišovito vreme.

Veliku čast nam je priredio svojim dolaskom g-din Šinada iz japanske ambasade sa svojim saradnicima koji su tokom ciklusa našeg pečenja demostrirali izradu ORIGAMIJA. Na njihovo veliko iznenađenje pristupili su dekoraciji keramičkih posuda i kasnije prisustvovali čitavom procesu izvođenja RAKU-a.

Takođe svi zainteresovani su mogli da se uključe u ovu akciju a posebno interesantno je bilo videti čitavo osoblje na čelu sa direktorkom Kulturnog centra Grocke, g-đicom Anu Marković, kako predano pristupa dekoraciji posude.

Veliki broj kolega, ne samo keramičara (slikari, vajari, grafičari,…) bio je prisutan a svima smo pojasnili i na primerima pokazali kako se koristi četkica prilikom nanošenja glazure.

Obzirom da je bila prilično neočekivana posećenost, vezana za loše vremenske uslove, kombinovali smo, pa su ljudi koji nisu mogli da priđu stolovima za dekorisanje RAKU posuda pokušali da se oprobaju u ORIGAMI veštinama.

Svaku dekorisanu keramičku posudu smo preneli do peći i tako redom dok se peć nije napunila mnoštvom posuda.

Lepo je bilo videti kako bivše polaznike škole keramike DAMM KERAMIK STUDIJA , tako i sadašnje, decu i odrasle, svi zajedno da prisustvuju promovisanju RAKU TEHNIKE.

U međuvremenu su ljudi i dalje pristizali…

Po povratku sa Trece kolonije keramike „Dragačevska terakota” u Guči,o čemu sam već govorio, ostalo mi je prilično posuda koje smo biskvitirali za RAKU a nismo stigli da ih glaziramo. Odlučio sam da pozovem kolege, učesnike kolonije da kod nas, za prvi slobodni weelend ispečemo RAKU-a.

Skoro svi su nas posetili izuzev Zorice i Evgenije ali njima smo kasnije preneli utiske.

Vrelo subotnje jutro ,krenuo sam negde oko 10h sa prvom vatrom. Na moju žalost većina cigala mi se polomila u transpotru iz Guče te sam morao da ih „puzzliram” što mi je najviše vremena oduzelo.

Na peć sam se već navikao i moram da istaknem da su mi utisci o njoj više nego pozitivni. Dodatno sam je ojačao sa još jednim slojem fibera i temperatura je mogla lepo da se prati. Čak sam ispekao dosta sinterovan biskvit u Guči te se pokazala kao dobra i za biskvitno pečenje.

Vanja i Ivana su imale simpatične biskvitirane radove i mnogo mi je stalo da ispadu dobro. Na svojim sam radovima eksperimentisao sa glazurom a posle nekoliko pečenja imao sam lep prizor. Prvo su Ivanine i Vanjine rukotvorine ispale odlično te sam zatim sa Raletom napravio odličnu belu koja se dosta dobro pokazala.

Žao mi je što je Igor morao da nas napusti ali biće još mnogo prilika, pogotovu kada napravim veliku peć sa kojom planiram ozbiljnije da se pozabavim.

U predhodnom tekstu o glazurama sam napomenuo na koji način se nanosi glazura na bisvitiranu podlogu.

Sada ćemo govoriti o sastavnim delovima glazure i njenoj osnovnoj bazi, a to je frita.

U skorijoj prošlosti u industrijskoj keramici a tako i u umetničkoj, glazure su sadržale veliku količinu otrovnih materija (olovni oksid -PbO; minijum - 3PbO₂;jedinjenja Barijuma - Ba; žive - Hg;…). Zbog velike opasnosti po ljudsko zdravlje radikalno su zamenjene FRITAMA.

Frite mogu biti bilo koje supstance koje se zagrevanjem prevode u fuziono stanje i zatim brzo ohlade u vodi.
Keramičke frite su rezultat zagrevanja na visokim temperaturama (1450⁰C - 1550^oC) i predstavljaju mešavine osnovnih materija koje čine keramičke glazure .

Rastvorljive materije se moraju predhodnim stapanjem (fritovanjem) preobratiti u nerastvorljiva jedinjenja, čime istovremeno smanjujemo i otpornost upotrebljenim olovnih sirovina. Olovni silikati u tako predhodno stopljenom (fritovanom) staklu, manje su otrovne nego sirovine koje su sadržale olovo. Isto važi i za druge, otrovne, npr. sirovine barijuma .

Prema tome, frite predstavljaju jednu vrstu stakla. Glazure koje sadrže frite u sebi koriste se najviše u industrijskoj, dekorativno- upotrebnoj keramici.

Frite možemo podeliti na:

Dekorisanje je vrsta aplikacije, nanošenja raznih materijala na keramičkom proizvodu u cilju dobijanja lepšeg estetskog izgleda a samim tim želja da se postigne određeni efekat na pojedino mesto ili celom proizvodu pri samoj dekoraciji.

Jedan od osnovnih načina dekorisanja keramičkih površina je korišćenjem boja, kojih ima u veoma velikom broju i koje kao takve stoje na raspolaganju keramičarima. Veliki broj fabrika koje se bave proizvodnjom keramičkih boja, sirovina i drugog keramičkog materijala iz dana u dan razvijaju svoj dijapazon proizvoda.

Jedan od osnovnih načina dekorisanja keramičkih površina je korišćenjem boja, kojih ima u veoma velikom broju i koje kao takve stoje na raspolaganju keramičarima. Veliki broj fabrika koje se bave proizvodnjom keramičkih boja, sirovina i drugog keramičkog materijala iz dana u dan razvijaju svoj dijapazon proizvoda. Već sam napomenuo patiniranu terakotu, kao prvu tehniku dekoracije i engobu.

Zadržao bih se malo na pojašnjenju dekorisanja pri tehnici engoba.

Engobiranje je jedna od najzahvalnijih tehnika a u svetu veoma prisutna i mnogo upražnjavana. Ne postoji izložba moderne svetske keramike gde ta tehnika nije zastupljena.

Engoba se uvek nanosi na polusuv predmet, i to četkicom, umakanjem ili špricanjem (air brush), a može i na pečen, biskvitiran predmet.

Kod livenih predmeta, posebno tehnikom kamenine*,tehnika engobe ima zapaženu primenu.Kao npr,:keramika Wedgwood fabrike

GLAZURE su stakla koja se razlikuju od industrijskog stakla time što se ne javljaju samostalno, već uvek zahtevaju biskvitnu podlogu.To su smeše staklastih materija, gline, bojitelja i vode.Možemo ih podeliti prema vrsti predmeta za koje su namenjene: na lončarsko-grnčarske,glazure za kameninu i porcelan.

Glazure nanosimo na dobro očišćenu podlogu, usled primesa prašine. To se najčešće vrši polusuvim sunđerom ili četkicom, u industrijskim uslovima kao i u ateljeima koristi se air brush.

Već pripremljenu glazuru dobro umutimo jer se glazura taloži unutar posude i površinskim nanošenjem,četkicom nanosimo samo retku masu. Stoga, posle svakog unosa četkice u posudu sa glazurom dobro promešati celu masu. Kada nanosimo glazuru na biskvitirani predmet, samo nekoliko puta apliciramo glazuru to nežnim potezima, tek toliko da vrhom četkice (dlakom) nanosimo glazuru. Na žalost, da bi se prava slika stvorila o količini nanešene glazure, njenom kalitetu nanosa kao i spoznale vrste glazura, neophodno je određeno vreme posvetiti tehnikama dekoracije.

- Kamenina* - proces pečenja keramike na temperaturama od 1120-1250⁰C usled pečenja keramika poprima izgled “kamena” te otuda I sam naziv - kamenina

>

Na studijama u Italiji - Comune di Faenza, sam sasvim slučajno upoznao sredovečnog čikicu, japanca, XVI-tu generaciju iz porodice RAKU. Na moju veliku žalost, nisam bio u prilici (nisam bio obavešten - kao neki) da znam ko je skromni i simpatični čikica koji stalno za vreme odmora pritiska dugmiće na automatu za espresso očajnički pokusavajući da svoju zamisao realizuje. Da sam to znao – kleknuo bih ispred dotičnog automata u duhu prekaljenog borca i čoveku ukazao dužno poštovanje – naklonom!

RAKUYAKI ili RAKU je forma tradicionalne japanske grnčarije karakteristična za proces pecenja na niskoj temperaturi koja rezultuje porozne predmete. Iz uzarene vatre, predmeti se vade dok su još usijani, prebacuju se u posude koje su napunjene organskim materijalima (papir, piljevina), trenutnu redukcionu vatru izazivaju i ceo komad boje u crno. Zatim se komadi vade i u vodi, trljanjem dovedu do svog, pravog izgleda.

Termin RAKU potiče iz vremena Soguna vezan je za ceremoniju čaja i karakteristične posude za njeno konzumiranje. Nastao je u gradu Kyoto-u od strane Raku familije, dinastija poštovana po posudama kako za čaj tako i za posudnu keramiku prevashodno vezanu pod velikim uticajem Zena.

U XVI veku, prvi od tih grnčara, Korejanac Chojiro, pod japanskom vlašću, za vreme Momoyama perioda (1573-1615) slovi za rodonačelnika tehnike jer po narudžbini majstora čaja počinje izradu posuda – šolja za čaj. Možemo reći da je nastanak pravca RAKU WARE, pojam za pojedinačne posude za čaj vezan za samu ceremoniju čaja.

Zbog izolovanosti ostrva kao i istorijskih zbivanja vezana za Japan, tek posle II Svetskog rata priča o Raku tehnici počinje da se širi kako na zapad tako i u celom svetu.

Zahvaljujući doajenu Britanske i svetske keramike Bernardu Leach-u koji zajedno sa Velikim Shoji Hamadom uspostavljaju nove standarde u savremenoj keramici od presudnog uticaja kako za njihove zemlje tako i za razvoj umetnika u čitavom svetu. Veliki uticaj a možemo ga smatrati daojenom savremene američke keramike, sa posebnim akcentom na Raku tehniku je Paul Soldner.

Na prvoj godini studija sam imao koleginicu japanku koja mi se pohvalila da je nasledila od svoje bake Raku posudu čuvenog Ogate Kenzana koja već nekoliko vekova se u njihovoj porodici prenosi sa kolena na koleno. Podatak me veoma obradovao a nju, da neko poput mene ima dosta informacija o proslavljenom Ogati Kenzanu, sinu čuvenog japanskog slikara Ogate Korina.

Da bi obojili površinu na jednom keramičkom predmetu, nije neophodno da je obojimo celu.Unutrašnjost mase I tako nije vidljiva, pošto utisak o boji pruža samo spoljna površina.Iz ovakvih razloga razvila se tehnika engoba, pri čemu na crepu (biskvitiranom, pečenom komadu gline) obrazuje masa sastavljena iz dva sloja. Engobe su tanke skrame, pokrivači od bele ili obojene gline,odnosno mase, čija je svrha da spoljnoj površini crepa daju željenu boju I izgled. Pošto je u ovom slučaju obojen samo tanki sloj engobe, očigledna je ušteda u keramičkim bojenim oksidima.

Engoba se razlikuje od glazure svojim glinastim, zemljanim karakterom. Ona ima sva svojstva jedne mase, dok je glazura staklo.

Na osnovu ovakve definicije, engobe delimo na bele I obojene. BELE ENGOBE (napravljene u većoj količini) primenjuju se prvenstveno tamo gde se želi postići lepši izgled površine predmeta .Najpoznatiji primer je proizvodnja kaljeva. Sam kalj izrađuje se od mase čija boja nije lepa, pa se zbog toga preliva belom engobom .

Engobe se koriste i u lončariji – grnčariji, da bi u unutrašnjosti posude, šolja i tanjira dobila bela i čista površina.OBOJENE ENGOBE jesu tanke skrame od iste one mase koja se koristi I za pravljenje predmeta na koje se engoba nanosi. U postojeću belu engobu dodaju se bojitelji koji menjaju boju čitave engobe I mala količina topitelja koji ima svrhu da masu drzi homogenu i da ne dodje do skidanja engobe posle pečenja, već ona ostaje zapečena na površini biskvita. Nanesena engoba preko već nanesene engobe, boji predmet u poslednje nanesenu boju. Međutim, engobe se mogu kombinovati pre nanošenja i tako se dobija kolorit raznih boja koje se mogu dalje eksperimentisati. Takođe , dodatni efekat se postiže nanosenjem prozirne glazure preko ispečene engobe, na taj način dobijamo kompletno izglazirani komad pečene keramike.

Na biskvitirani predmet nanesemo četkicom, crnu ili braon temperu ili akvarel boju.Preko toga prelazimo šelakom. Kad se prosuši šelak, nanosimo patinu (mešavinu bele I teget tempere u odnosu 1:1). Taj nanos brzo skidamo vatom ili flanelskom krpom. Na patinu nanosimo neku masnoću (najbolja je parket mast, a može I pomada). Kada vatom ili flanelskom krpom skinemo suvišnu masnoću sa predmeta, onda ga dobro poprašimo talkom. Suvišni talk- ukoliko se uvukao u pore predmeta, treba ukloniti oštrom četkom , najbolje sintetičkom.