Da je sve prošlo kako je prošlo,da su usledila silna LOGIČNA pitanja Danice,da nas je nepravda i ne principijelnost totalno uzdrmala, reših da u ponedeljak pozovem sve činioce u lancu za samu dodelu paketića.
Kako sam dobio uveravanja iz ULUPUDUS-a da je sve odrađeno kako valja, sekretar udruženja mi je dala telefon sekretara za kulturu grada Beograda, koji su bili pokrovitelji same akcije.
Očekivao sam da ću ući u veliku borbu sa vetrenjačama ali da treba izneti i objasniti odgovornima da je po sredi PRINCIP i
očaj jer je dete ispalo ŽRTVA nesporazuma ili veoma loše odrađenog posla.
Kulturno mi je čovek rekao da ja ne razgovaram sa njim, lično, nego sa INSTITUCIJOM, da od njegovog saosećanja nemam, naprosto ništa. Čak je pokušao da prenebregne ceo tok i nameru mog obraćanja na podpitanja kako smo se proveli i da li je sve bilo dobro??? Totalna zamena teza iz ugla moje malenkosti. Nama, porodici, uopšte nije stalo da primimo paketić ali moram da zaštitim svoje dete na taj način što ću da iznesem svoje ogorčenje na diskriminativni tok cele stvari!
Ako smo nas dvoje članovi strukovnog udruženja i ako niko od prvih prozvanih karika u lancu na to nije imao ništa protiv, gde je problem?
Čovek me je samo, kulturno saslušao i predložio da pokušam objašnjenje da dobijem od Sava centra. Pošto mi namera nije bila da nekome pretim i iskaljujem svoju frustraciju, konstatovao sam da treba ići do kraja i obratiti se sledećem bastionu informativne tame.
Pozoveš broj sektora za kulturne poslove Sava centra i u dva maha ti dotična kaže da sačekaš a ti imaš utisak posle deset minuta čekajući ne bi lit e neko udovoljio,da je dotična naprosto isparili ili možda promenila posao.
Bio sam uporan i taj poziv ponovio opet – bezuspešno. Iz očaja, setih se da pravu informaciju može da mi da operater na centrali – bingo!
Nedugo zatim dobio sam osobu,po glasu prilično sigurnu i koliko iz priče sam mogao da sklopim kockice, već upoznatu sa našim slučajem. Kao što sam predpostavio, naleteo sam na veoma čvrst zid a nikako nisam mogao da pojasnim nameru poziva. “Čvrst zid” je kategorično negirala svaku umešanost sa nesporazumom , nije bila voljna da sasluša i u duhu iskusnog koturića sistema ukazivala na žurbu i izlišnost bilo kakve dalje komunikacije.
Epilog: niko nije odgovoran, niko nije kriv i ništa se nije dogodilo!
Samo je ostala gorčina u stomaku zbog Danicine razočaranosti i na njenu i moju VELIKU ŽALOST suočavanje sa nepra-
vdom koja u njenom malom životu VEĆ je počela.
Ispali smo žrtve sistemske birokratije i pronašli smo – zamenu teza – zadovoljstvo u bezbrižnoj igri deteta novim lutkama!