Razvijanjem kolonija grnčarije na dalekom istoku javila se potreba za skladištenjem gline. Obzirom da su zanatlije uglavnom bazirane na porodičnoj, manufakturnoj proizvodnji, proces pripreme i naročito skladištenje se prenosio sa kolena na koleno:

Majstor je pripremljenu glinu uvijao u jutane krpe natopljene vodom, zatim bi iskopao duboku rupu u zemlji i tu položio svoje zalihe gline. Da bi se mesto prepoznalo, iznad bi zasadio drvo. Mnogo kasnije, njegov sin ili unuk, koji bi isto nasledili posao, posekli bi drvo i njim ložili keramičku peć, a glinu izvadili i zatim koristili.

Glina koja je godinama, decenijama ostala u zemlji, prilagođavajući se vremenskim uslovima tokom promene godišnjih doba, bivala je sve kompaktnija i kvalitetnija za upotrebu, tako da su naslednici imali veliku korist od svojih predaka. Glini za rad postaje sve kvalitetnija kada menja više puta svoja agregatna stanja.

Skladištenje gline u plastičnim kesama, glini produžava vek, pod uslovom da je kesa dobro preklopljena i nema mogućnost za ulazak vazduha koji može da je isušuje.

Najsigurniji metod skladištenja je da se sa nekoliko plastičnih kesa glina umota. Na taj način rizike od isušivanja svodimo na minimum a glinu zadržavamo duže vreme u kompaktnom - žitkom stanju, uvek spremnu za rad.