Razvijanjem kolonija grnčarije na dalekom istoku javila se potreba za skladištenjem gline. Obzirom da su zanatlije uglavnom bazirane na porodičnoj, manufakturnoj proizvodnji, proces pripreme i naročito skladištenje se prenosio sa kolena na koleno:

Majstor je pripremljenu glinu uvijao u jutane krpe natopljene vodom, zatim bi iskopao duboku rupu u zemlji i tu položio svoje zalihe gline. Da bi se mesto prepoznalo, iznad bi zasadio drvo. Mnogo kasnije, njegov sin ili unuk, koji bi isto nasledili posao, posekli bi drvo i njim ložili keramičku peć, a glinu izvadili i zatim koristili.

Glina koja je godinama, decenijama ostala u zemlji, prilagođavajući se vremenskim uslovima tokom promene godišnjih doba, bivala je sve kompaktnija i kvalitetnija za upotrebu, tako da su naslednici imali veliku korist od svojih predaka. Glini za rad postaje sve kvalitetnija kada menja više puta svoja agregatna stanja.

Skladištenje gline u plastičnim kesama, glini produžava vek, pod uslovom da je kesa dobro preklopljena i nema maogućnost za ulazak vazduha koji može da je isušuje.

Najsigurniji metod skladištenja je da se sa nekoliko plastičnih kesa glina umota.Na taj način rizike od isušivanja svodimo na minimum a glinu zadržavamo duže vrememe u kompaktnom - žitkom stanju, uvek spremnu za rad.