Polaznici škole keramike DAMM Keramik Studio imali su priliku da se oprobaju u izradi valjkastih posuda.

Osnova za ovu vrstu zadatka je ploča. Glinu za izradu ploče moramo dobro pritisnuti za podlogu da bi smo eventualne mehuriće vazduha mogli da sabijemo. Zašto mehurići vazduha? Pa oni nam zadaju najviše glavobolje kada glinu nismo dovoljno dobro umesili i pritisnuli za podlogu. Prilikom procesa pečenja, o čemu sam već govorio mehurići vazduha imaju funkciju tempirane bombe, te na određenoj temperaturi mogu burno reagovati, eksplozivno, gde nam se trajno oštećuje rad a postoji velika opasnost da se havarija dogodi u čitavoj peći, pogotovu na ostalim radovima koji se takođe peku.

Mehurić vazduha se najbolje mogu uočiti prilikom rada sa oklagijom.Posle svakog poteza primetno je na površini vazdušno ispipčenje koje bi moralo da se probuši tanjim i uskim nožićem ili pak, iglom predviđenom za ovaj posao.

Iglu najčešće koristimo u radu na grnčarskom kolu gde su nam mehurići vazduha česta pojava kao posledica ne dovoljno dobro pripremljene gline za izradu posuda na točku.

Radi boljeg, odn. lakšeg načina izrade ploče, neophodno je istu povremeno okretati, kako na istoj tkanini na koju se glina prilepljuje, tako i menjati krpe. Na taj način dolazi do lakšeg pomeranja i širenja gline.Značajno je istaći da oklagiju koristimo uvek od sredine ka krajevima, s tim što vodimo računa da ne istanjimo previše krajeve ploče.Radi bolje kontrole, ploču treba često okretati radi bolje preglednosti debljine iste.

Šta ti misliš o tome?

U predhodnom tekstu o glazurama sam napomenuo na koji način se nanosi glazura na bisvitiranu podlogu.

Sada ćemo govoriti o sastavnim delovima glazure i njenoj osnovnoj bazi, a to je frita.

U skorijoj prošlosti u industrijskoj keramici a tako i u umetničkoj, glazure su sadržale veliku količinu otrovnih materija (olovni oksid -PbO; minijum - 3PbO₂;jedinjenja Barijuma - Ba; žive - Hg;…). Zbog velike opasnosti po ljudsko zdravlje radikalno su zamenjene FRITAMA.

Frite mogu biti bilo koje supstance koje se zagrevanjem prevode u fuziono stanje i zatim brzo ohlade u vodi.
Keramičke frite su rezultat zagrevanja na visokim temperaturama (1450⁰C - 1550^oC) i predstavljaju mešavine osnovnih materija koje čine keramičke glazure .

Rastvorljive materije se moraju predhodnim stapanjem (fritovanjem) preobratiti u nerastvorljiva jedinjenja, čime istovremeno smanjujemo i otpornost upotrebljenim olovnih sirovina. Olovni silikati u tako predhodno stopljenom (fritovanom) staklu, manje su otrovne nego sirovine koje su sadržale olovo. Isto važi i za druge, otrovne, npr. sirovine barijuma .

Prema tome, frite predstavljaju jednu vrstu stakla. Glazure koje sadrže frite u sebi koriste se najviše u industrijskoj, dekorativno- upotrebnoj keramici.

Frite možemo podeliti na:

Dekorisanje je vrsta aplikacije, nanošenja raznih materijala na keramičkom proizvodu u cilju dobijanja lepšeg estetskog izgleda a samim tim želja da se postigne određeni efekat na pojedino mesto ili celom proizvodu pri samoj dekoraciji.

Jedan od osnovnih načina dekorisanja keramičkih površina je korišćenjem boja, kojih ima u veoma velikom broju i koje kao takve stoje na raspolaganju keramičarima. Veliki broj fabrika koje se bave proizvodnjom keramičkih boja, sirovina i drugog keramičkog materijala iz dana u dan razvijaju svoj dijapazon proizvoda.

Jedan od osnovnih načina dekorisanja keramičkih površina je korišćenjem boja, kojih ima u veoma velikom broju i koje kao takve stoje na raspolaganju keramičarima. Veliki broj fabrika koje se bave proizvodnjom keramičkih boja, sirovina i drugog keramičkog materijala iz dana u dan razvijaju svoj dijapazon proizvoda. Već sam napomenuo patiniranu terakotu, kao prvu tehniku dekoracije i engobu.

Zadržao bih se malo na pojašnjenju dekorisanja pri tehnici engoba.

Engobiranje je jedna od najzahvalnijih tehnika a u svetu veoma prisutna i mnogo upražnjavana. Ne postoji izložba moderne svetske keramike gde ta tehnika nije zastupljena.

Engoba se uvek nanosi na polusuv predmet, i to četkicom, umakanjem ili špricanjem (air brush), a može i na pečen, biskvitiran predmet.

Kod livenih predmeta, posebno tehnikom kamenine*,tehnika engobe ima zapaženu primenu.Kao npr,:keramika Wedgwood fabrike

GLAZURE su stakla koja se razlikuju od industrijskog stakla time što se ne javljaju samostalno, već uvek zahtevaju biskvitnu podlogu.To su smeše staklastih materija, gline, bojitelja i vode.Možemo ih podeliti prema vrsti predmeta za koje su namenjene: na lončarsko-grnčarske,glazure za kameninu i porcelan.

Glazure nanosimo na dobro očišćenu podlogu, usled primesa prašine. To se najčešće vrši polusuvim sunđerom ili četkicom, u industrijskim uslovima kao i u ateljeima koristi se air brush.

Već pripremljenu glazuru dobro umutimo jer se glazura taloži unutar posude i površinskim nanošenjem,četkicom nanosimo samo retku masu. Stoga, posle svakog unosa četkice u posudu sa glazurom dobro promešati celu masu. Kada nanosimo glazuru na biskvitirani predmet, samo nekoliko puta apliciramo glazuru to nežnim potezima, tek toliko da vrhom četkice (dlakom) nanosimo glazuru. Na žalost, da bi se prava slika stvorila o količini nanešene glazure, njenom kalitetu nanosa kao i spoznale vrste glazura, neophodno je određeno vreme posvetiti tehnikama dekoracije.

- Kamenina* - proces pečenja keramike na temperaturama od 1120-1250⁰C usled pečenja keramika poprima izgled “kamena” te otuda I sam naziv - kamenina

>

Nema pravila, radimo savesno, pokušavamo nešto da saznamo, iskusno smo kao i neiskusni smo - havarije se dešavaju.

Dobar primer je jucerašnja eksplozija unutar peći za vreme časa. Koliko sam bio van sebe od besa toliko mi je bilo drago zbog kursista, imali su nesvakidašnju priliku da vide kako to sve izgleda.

Uglavnom dolazi do greške prilikom same izrade raznih keramičkih predmeta. Havarije nas vezuju samo za početak, prve korake u keramici, jer vremenom stičemo iskustvo i vodimo računa o ponovnim greškama.

- Predmet je i suviše debeo u donjem delu i pojačani rizik postoji

- Nije se dovoljno osušio vlažan je (engoba koja se nanosila četkicom ga je dodatno izložila riziku )

- Prilikom same izrade, unutar gline postoje mehuri vazduha koji definitivno dovode do destrukcije

Nevolja je u tome što se svi komadi vade iz peći. Sačeka se postepeno hlađenje, obzirom da je relativno niska temperatura to se brzo uradi, čisti se peć, kontrolišu se svi radovi koji su bili u peći i ponovno se unose i idemo iz početka!

Rizici su razni i hipotetički, dobri su za primer a pogubni za autora izrade i predavača.

Obavezno pogledaj tekst na wikipediji.

Šta ti misliš o tome? Prokomentariši

Kao prvo sa čime se susrećemo pri susretu sa DEKORACIJOM* je biskvitirani, ili pečeni predmet koji smo napravili. Znači, pre bilo koje vrste dekorativnih tehnika moramo da znamo da se ona vrši isključivo na BISKVITIRANIM PREDMETIMA.

Biskvitiran predmet je onaj predmet koji se posle detaljnog sušenja ispekao u keramicarskoj peći.

U predhodnim tekstovima sam već napomenuo šta je patinirana terakota, te se neću mnogo zadržavati na tome. Ali ona je prva i osnovna tehnika dekoracije i veoma interesantna za korisnike.

Njena prednost u odnosu na ostale tehnike što se radi “na hladno” (bez dodatnog pečenja - u prvoj fazi, posle biskvitnog pečenja). Kolorit koji možemo da izaberemo varira, uglavnom vezan za tamnu bazu vodenih boja.

Za dodatne informacije kontaktiraj ili upši kurs

Da bi obojili površinu na jednom keramičkom predmetu, nije neophodno da je obojimo celu.Unutrašnjost mase I tako nije vidljiva, pošto utisak o boji pruža samo spoljna površina.Iz ovakvih razloga razvila se tehnika engoba, pri čemu na crepu (biskvitiranom, pečenom komadu gline) obrazuje masa sastavljena iz dva sloja. Engobe su tanke skrame, pokrivači od bele ili obojene gline,odnosno mase, čija je svrha da spoljnoj površini crepa daju željenu boju I izgled. Pošto je u ovom slučaju obojen samo tanki sloj engobe, očigledna je ušteda u keramičkim bojenim oksidima.

Engoba se razlikuje od glazure svojim glinastim, zemljanim karakterom. Ona ima sva svojstva jedne mase, dok je glazura staklo.

Na osnovu ovakve definicije, engobe delimo na bele I obojene. BELE ENGOBE (napravljene u većoj količini) primenjuju se prvenstveno tamo gde se želi postići lepši izgled površine predmeta .Najpoznatiji primer je proizvodnja kaljeva. Sam kalj izrađuje se od mase čija boja nije lepa, pa se zbog toga preliva belom engobom .

Engobe se koriste i u lončariji – grnčariji, da bi u unutrašnjosti posude, šolja i tanjira dobila bela i čista površina.OBOJENE ENGOBE jesu tanke skrame od iste one mase koja se koristi I za pravljenje predmeta na koje se engoba nanosi. U postojeću belu engobu dodaju se bojitelji koji menjaju boju čitave engobe I mala količina topitelja koji ima svrhu da masu drzi homogenu i da ne dodje do skidanja engobe posle pečenja, već ona ostaje zapečena na površini biskvita. Nanesena engoba preko već nanesene engobe, boji predmet u poslednje nanesenu boju. Međutim, engobe se mogu kombinovati pre nanošenja i tako se dobija kolorit raznih boja koje se mogu dalje eksperimentisati. Takođe , dodatni efekat se postiže nanosenjem prozirne glazure preko ispečene engobe, na taj način dobijamo kompletno izglazirani komad pečene keramike.

Na biskvitirani predmet nanesemo četkicom, crnu ili braon temperu ili akvarel boju.Preko toga prelazimo šelakom. Kad se prosuši šelak, nanosimo patinu (mešavinu bele I teget tempere u odnosu 1:1). Taj nanos brzo skidamo vatom ili flanelskom krpom. Na patinu nanosimo neku masnoću (najbolja je parket mast, a može I pomada). Kada vatom ili flanelskom krpom skinemo suvišnu masnoću sa predmeta, onda ga dobro poprašimo talkom. Suvišni talk- ukoliko se uvukao u pore predmeta, treba ukloniti oštrom četkom , najbolje sintetičkom.