U nekoliko predhodnih tekstova bilo je reči o Bijenalu keramike.Ovom prilikom želim da naglasim važnost pratećih  manifestacija kao mogućnost dodatnih sadržajnih aspekata keramike koja će biti prikazani na jubilarnom, 15. Bijenalu keramike .

Za razliku od predhodnih, 15. Bijenale keramike Beograda biće sadržajno zastupljeno  tokom trajanja čitave manifestacije. Propratne manifestacije imaju za cilj da najširoj publici kao i intelektualnoj eliti prikaže i približi keramiku na zanimljiv način. Uz tri prateće izložbe, važnost  i značaj keramike biće upotpunjeni sa mnoštvom predavanja. Različite teme, različiti pristupi kao i namera da publici na najrespektabilniji način prikažemo raznolikost keramike, ogleda se svakako u predavanju  o afričkoj  keramici.

Predavanja možete preuzeti ovde.

 

Beatrice Wood (3. Mart 1893 – 12.mart 1998) bila je jedan od najznačajnijih keramičara  Amerike. Kasnije je nazvana „ mama dadaizma“ a njen lik je poslužio kao inspiracija u filmu „Titanik“.

 

Pronašao sam ovaj video clip pretrazujući na internetu keramiku, te sam želeo sa Vama da ga podelim.

Da li Vam se dopada?

 

 

Možda se „neverne Tome” neće složiti sa mnom, ali najbolje je da Vam se atelje nalazi u sklopu ili veoma blizu kuće. Nama se ceo dan odvija u ateljeu, koga od milošte zovemo RADIONICA. Obzirom da je po sredi minimalizam, sve u njemu je postavljeno na određeno mesto i veoma je pregledno. Kada dogovorimo veći posao onda improvizujemo, koristeći druge prostorije kao i odlazak u prirodu gde ima dobrih uslova za rad na većim serijama.

Mali radni prostor zahteva odličnu organizaciju i odgovarajuće mesto gde bi se završeni radovi mogli postaviti na sušenje. Obzirom da većina nas, keramičara, radi u minimalističkim uslovima, otuda je improvizacija osnovna i bez nje IČ (ništa) ne bi moglo da se sprovede u delo. Najviše vremena odlazi na dekoraciju što sam već više puta pisao na blogu. Naročito je važno da se planski postavi zadatak, kojim redosledom treba pristupiti samoj dekoraciji da bi se posao mogao uraditi na najbolji i najbrži način. Već izvesno vreme radimo satove karikaturalne prirode sa životinjama koje su inkopatibilne našem mentalnom sklopu - MAČKE.

 

To ne znači da ih ne volimo, „dapače” obožavamo ih, samo ne možemo da ih posedujemo. Verovatno to proizilazi iz činjenice da smo decenijama okruženi psima i da kao zaljubljenici u životinje, mačke su  takođe omiljene. E, obizrom da ne možemo da ih posedujemo onda smo rešili da ih napravimo. U samoj kući pod pojmom ČUVARKUĆA, nas porodično, vezuje za mačke iz gore navedenog razloga. Svaka prostorija u kojoj se boravi poseduje po neku ČUVARKUĆU.

 

 Kako su došli hladni dani i kako je u našem okruženju broj mačaka rapidno porastao, napravili smo za „komšijskog” mačora, koji je kao mali izgubio jedno oko, zimovnik. I kako nikakve razlike između  nas i pekara nema, tako se noći provode uz peć i neprestano promatranje kroz prozor, da li je Mićko došao?

 

Šta ti misliš o tome?

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kolega je kolega, veliki kritičar, oponent, profesionalac i štaviše, najveći izvor informacija. Uvek sam smatrao da je veoma važno  baveći se keramikom imati dobar IZVOR  informacija.

Ovu priču započinjem od Udruženja preko koga  je sve  krenulo. Tanja Dejanović - predsednik ULUPUDUS-a  me je obavestila da određena koleginica ima želju da pokloni veću količinu glazura. Gospođu MIRJAM sam kontaktirao preko sekretara Udruženja i naprosto bio šokiran da danas neko nešto želi da pokloni.

Još veći šok je nastao kada sam saznao da  gospođa MIRJAM već izvesno vreme pokušava da pronađe potencijalnog korisnika italijanskih glazura i da su je gospoda sa Akademije odbila iz razloga što su to glazure za nižu temperaturu i inkopatibilne  sa njihovim idejama i stremljenjima .

Gospođa MIRJAM ima osamdeset i tri godine, narušenog je zdravlja i od skora je i vid smanjen te nije više u prilici da se bavi keramikom. Marica i ja smo konstatovali da je njena priča idealna za dobrog novinara kako pisanog medija tako i za snimanje određene TV emisije. Njena kuća obiluje savršenim  keramičkim eksponatima  koja su karakteristična za period sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Veoma energična, izuzetno vitalna, oduševila me je svojom pričom a našao sam veliku simpatiju prema njenom delu iz razloga više što se gospođa MIRJAM takođe školovala u Italiji gde je uz keramiku završila i slikarstvo.

Sada je njen dragoceni materijal u našem posedu i ne mogu danima da se priviknem niti da sa lakoćom kostatujem da je sve tako lako. A u suštini je sve isto, samo se ljudi menjaju i smenjuju. Ovo je velika obaveza za mene i upućuje da se u budućnosti veoma profesionalno odnosimo kako prema poslu tako i prema kolegama. Određene glazure smo već preneli u našu školu keramike i omogućili kandidatima da probaju, nauče i saznaju po koju više o veoma kvalitetnim glazurama.

Neko je izgubio, neko je dobio. Zasigurno, mi smo dobili. Materijalni momenat je bitan i neophodan, ali ljudske vrline se stiču iskustvom i primerima i mnogo više su dragocene nego sva blaga sveta.

Šta ti misliš o tome?