Razvijanjem kolonija grnčarije na dalekom istoku javila se potreba za skladištenjem gline. Obzirom da su zanatlije uglavnom bazirane na porodičnoj, manufakturnoj proizvodnji, proces pripreme i naročito skladištenje se prenosio sa kolena na koleno:

Majstor je pripremljenu glinu uvijao u jutane krpe natopljene vodom, zatim bi iskopao duboku rupu u zemlji i tu položio svoje zalihe gline. Da bi se mesto prepoznalo, iznad bi zasadio drvo. Mnogo kasnije, njegov sin ili unuk, koji bi isto nasledili posao, posekli bi drvo i njim ložili keramičku peć, a glinu izvadili i zatim koristili.

Glina koja je godinama, decenijama ostala u zemlji, prilagođavajući se vremenskim uslovima tokom promene godišnjih doba, bivala je sve kompaktnija i kvalitetnija za upotrebu, tako da su naslednici imali veliku korist od svojih predaka. Glini za rad postaje sve kvalitetnija kada menja više puta svoja agregatna stanja.

Skladištenje gline u plastičnim kesama, glini produžava vek, pod uslovom da je kesa dobro preklopljena i nema maogućnost za ulazak vazduha koji može da je isušuje.

Najsigurniji metod skladištenja je da se sa nekoliko plastičnih kesa glina umota.Na taj način rizike od isušivanja svodimo na minimum a glinu zadržavamo duže vrememe u kompaktnom - žitkom stanju, uvek spremnu za rad.

Na žalost, ideja kao pojam mora poprilično da maturira ne bi li se dalo naslutiti sama realizacija.

Po povratku sa prošlogodišnje, druge po redu, kolonije keramike u Guči, odlučio sam da je krajnje vreme da napravimo nešto originalno. U prilog cinjenici mi ide da dva puta za redom koristimo usluge i material prijatelja iz sela Zlakuse koji su svojom nesebičnošću i dobrotom pomogli realizaciju naše, sada već, tradicionalne kolonije keramike. Da potkrepim činjenicama, selo Zlakusa se nalazi u neposrednoj blizini Guče i to umnogome govori da nije prikladno ponavljati se više. Sličnost u tehničkom smislu me nagoni da brže krenem u realizaciju projekta i nadasve dam priliku kolegama da se na teritoriji Srbije pojavi još jedna, nova, u tehničkom smislu, kolonija keramike.

Ideja o tehnici raku datira još iz vremena studija kada sam sa kolegama pravio party vezane za raku. Obzirom da ovde kod nas svi vole sve da znaju i svi se u sve razumeju, odlučio sam da se na njihovo veliko zadovoljstvo upustim u realizaciju ovog, za mene, velikog projekta.

Sama peć je osnova cele ideje. Kako sam već poodavno pribavio skoro sav neophodan material, alat i opremu, izradio “dugmiće”, silne skice napravio, konsultovao se sa konstruktorima i proizvodjacima gasnih postrojenja i gasne opreme, okuražen, krećem u akciju!

Planiram da svaku akciju vezanu za izradu raku peći potkrepim odgovarajućim fotografijama i video clip-ovima i na taj način približim auditoriujumu ovu nesvakidašnju i opšte popularnu tehniku all around the world.

Na studijama u Italiji - Comune di Faenza, sam sasvim slučajno upoznao sredovečnog čikicu, japanca, XVI-tu generaciju iz porodice RAKU. Na moju veliku žalost, nisam bio u prilici (nisam bio obavešten - kao neki) da znam ko je skromni i simpatični čikica koji stalno za vreme odmora pritiska dugmiće na automatu za espresso očajnički pokusavajući da svoju zamisao realizuje. Da sam to znao – kleknuo bih ispred dotičnog automata u duhu prekaljenog borca i čoveku ukazao dužno poštovanje – naklonom!

RAKUYAKI ili RAKU je forma tradicionalne japanske grnčarije karakteristična za proces pecenja na niskoj temperaturi koja rezultuje porozne predmete. Iz uzarene vatre, predmeti se vade dok su još usijani, prebacuju se u posude koje su napunjene organskim materijalima (papir, piljevina), trenutnu redukcionu vatru izazivaju i ceo komad boje u crno. Zatim se komadi vade i u vodi, trljanjem dovedu do svog, pravog izgleda.

Termin RAKU potiče iz vremena Soguna vezan je za ceremoniju čaja i karakteristične posude za njeno konzumiranje. Nastao je u gradu Kyoto-u od strane Raku familije, dinastija poštovana po posudama kako za čaj tako i za posudnu keramiku prevashodno vezanu pod velikim uticajem Zena.

U XVI veku, prvi od tih grnčara, Korejanac Chojiro, pod japanskom vlašću, za vreme Momoyama perioda (1573-1615) slovi za rodonačelnika tehnike jer po narudžbini majstora čaja počinje izradu posuda – šolja za čaj. Možemo reći da je nastanak pravca RAKU WARE, pojam za pojedinačne posude za čaj vezan za samu ceremoniju čaja.

Zbog izolovanosti ostrva kao i istorijskih zbivanja vezana za Japan, tek posle II Svetskog rata priča o Raku tehnici počinje da se širi kako na zapad tako i u celom svetu.

Zahvaljujući doajenu Britanske i svetske keramike Bernardu Leach-u koji zajedno sa Velikim Shoji Hamadom uspostavljaju nove standarde u savremenoj keramici od presudnog uticaja kako za njihove zemlje tako i za razvoj umetnika u čitavom svetu. Veliki uticaj a možemo ga smatrati daojenom savremene američke keramike, sa posebnim akcentom na Raku tehniku je Paul Soldner.

Na prvoj godini studija sam imao koleginicu japanku koja mi se pohvalila da je nasledila od svoje bake Raku posudu čuvenog Ogate Kenzana koja već nekoliko vekova se u njihovoj porodici prenosi sa kolena na koleno. Podatak me veoma obradovao a nju, da neko poput mene ima dosta informacija o proslavljenom Ogati Kenzanu, sinu čuvenog japanskog slikara Ogate Korina.