U nekoliko predhodnih tekstova bilo je reči o Bijenalu keramike.Ovom prilikom želim da naglasim važnost pratećih  manifestacija kao mogućnost dodatnih sadržajnih aspekata keramike koja će biti prikazani na jubilarnom, 15. Bijenalu keramike .

Za razliku od predhodnih, 15. Bijenale keramike Beograda biće sadržajno zastupljeno  tokom trajanja čitave manifestacije. Propratne manifestacije imaju za cilj da najširoj publici kao i intelektualnoj eliti prikaže i približi keramiku na zanimljiv način. Uz tri prateće izložbe, važnost  i značaj keramike biće upotpunjeni sa mnoštvom predavanja. Različite teme, različiti pristupi kao i namera da publici na najrespektabilniji način prikažemo raznolikost keramike, ogleda se svakako u predavanju  o afričkoj  keramici.

Predavanja možete preuzeti ovde.

Često su nam prijatelji donosili raznu keramiku koja ih je podsećala kako na upokojene,  svoje bližnje,  tako  je vezivana i  za značajne događaje  iz njihovih  života. Razne posude, dekorativna keramika, slomljena, bez određenih delova, trebala je biti restaurirana. Kao i sve što nam predstavlja imperativ i ta vrsta posla je, ili bi trebalo da bude, sastavni deo posla svakog keramičara.

Sve ovo pišem u pomen i sećanje na pokojnog tasta, Maricinog oca, koji je nesumljivo, ostavio veliki trag u mom životu. Srećom, često je na početku našeg zajedničkog života bio svakodnevno prisutan te je  viđao raznu defektnu, slomljenu keramiku donetu na restauriranje. Diskutujući tokom rada, davao je svoje predloge i sugestije, kako bi on to na mnogo bolji način uradio.Zato nas je prozvao „krpež majstori“ !

Mnogi su umetnici od toga napravili jedinstven stil, obeležje u keramici. Istorijsko nasleđe je takođe značajno uticalo te bih malo, o toj  temi da se posvetim:

KINTSUGI (Japanski: zlatna stolarija) je japanska umetnost lepljenja slomljene keramike sa lakom smola, posute zlatom u prahu.Priča o KINTSUGI-ju potiče možda u XV veku,  kada je šogun Ashikaga Yoshimasa poslao njemu dragu, slomljenu Kinesku posudu za čaj majstorima  restauriraterima.Bio je veoma  nezadovoljan kada su posudu  vratili pa su se japanski majstori trudili da tokom vremena  tehniku usavrše.Kolekcionari su kasnije bili toliko zaljubljeni u novu umetnost, da su neki optuženi za namerno razbijena keramička dela.KINTSUGI je postao obeležje za ceremoniju čaja.

Razvijanjem kolonija grnčarije na dalekom istoku javila se potreba za skladištenjem gline. Obzirom da su zanatlije uglavnom bazirane na porodičnoj, manufakturnoj proizvodnji, proces pripreme i naročito skladištenje se prenosio sa kolena na koleno:

Majstor je pripremljenu glinu uvijao u jutane krpe natopljene vodom, zatim bi iskopao duboku rupu u zemlji i tu položio svoje zalihe gline. Da bi se mesto prepoznalo, iznad bi zasadio drvo. Mnogo kasnije, njegov sin ili unuk, koji bi isto nasledili posao, posekli bi drvo i njim ložili keramičku peć, a glinu izvadili i zatim koristili.

Glina koja je godinama, decenijama ostala u zemlji, prilagođavajući se vremenskim uslovima tokom promene godišnjih doba, bivala je sve kompaktnija i kvalitetnija za upotrebu, tako da su naslednici imali veliku korist od svojih predaka. Glini za rad postaje sve kvalitetnija kada menja više puta svoja agregatna stanja.

Skladištenje gline u plastičnim kesama, glini produžava vek, pod uslovom da je kesa dobro preklopljena i nema mogućnost za ulazak vazduha koji može da je isušuje.

Najsigurniji metod skladištenja je da se sa nekoliko plastičnih kesa glina umota. Na taj način rizike od isušivanja svodimo na minimum a glinu zadržavamo duže vreme u kompaktnom - žitkom stanju, uvek spremnu za rad.

Na žalost, ideja kao pojam mora poprilično da maturira ne bi li se dalo naslutiti sama realizacija.

Po povratku sa prošlogodišnje, druge po redu, kolonije keramike u Guči, odlučio sam da je krajnje vreme da napravimo nešto originalno. U prilog cinjenici mi ide da dva puta za redom koristimo usluge i material prijatelja iz sela Zlakuse koji su svojom nesebičnošću i dobrotom pomogli realizaciju naše, sada već, tradicionalne kolonije keramike. Da potkrepim činjenicama, selo Zlakusa se nalazi u neposrednoj blizini Guče i to umnogome govori da nije prikladno ponavljati se više. Sličnost u tehničkom smislu me nagoni da brže krenem u realizaciju projekta i nadasve dam priliku kolegama da se na teritoriji Srbije pojavi još jedna, nova, u tehničkom smislu, kolonija keramike.

Ideja o tehnici raku datira još iz vremena studija kada sam sa kolegama pravio party vezane za raku. Obzirom da ovde kod nas svi vole sve da znaju i svi se u sve razumeju, odlučio sam da se na njihovo veliko zadovoljstvo upustim u realizaciju ovog, za mene, velikog projekta.

Sama peć je osnova cele ideje. Kako sam već poodavno pribavio skoro sav neophodan material, alat i opremu, izradio “dugmiće”, silne skice napravio, konsultovao se sa konstruktorima i proizvodjacima gasnih postrojenja i gasne opreme, okuražen, krećem u akciju!

Planiram da svaku akciju vezanu za izradu raku peći potkrepim odgovarajućim fotografijama i video clip-ovima i na taj način približim auditoriujumu ovu nesvakidašnju i opšte popularnu tehniku all around the world.

Na studijama u Italiji - Comune di Faenza, sam sasvim slučajno upoznao sredovečnog čikicu, japanca, XVI-tu generaciju iz porodice RAKU. Na moju veliku žalost, nisam bio u prilici (nisam bio obavešten - kao neki) da znam ko je skromni i simpatični čikica koji stalno za vreme odmora pritiska dugmiće na automatu za espresso očajnički pokusavajući da svoju zamisao realizuje. Da sam to znao – kleknuo bih ispred dotičnog automata u duhu prekaljenog borca i čoveku ukazao dužno poštovanje – naklonom!

RAKUYAKI ili RAKU je forma tradicionalne japanske grnčarije karakteristična za proces pecenja na niskoj temperaturi koja rezultuje porozne predmete. Iz uzarene vatre, predmeti se vade dok su još usijani, prebacuju se u posude koje su napunjene organskim materijalima (papir, piljevina), trenutnu redukcionu vatru izazivaju i ceo komad boje u crno. Zatim se komadi vade i u vodi, trljanjem dovedu do svog, pravog izgleda.

Termin RAKU potiče iz vremena Soguna vezan je za ceremoniju čaja i karakteristične posude za njeno konzumiranje. Nastao je u gradu Kyoto-u od strane Raku familije, dinastija poštovana po posudama kako za čaj tako i za posudnu keramiku prevashodno vezanu pod velikim uticajem Zena.

U XVI veku, prvi od tih grnčara, Korejanac Chojiro, pod japanskom vlašću, za vreme Momoyama perioda (1573-1615) slovi za rodonačelnika tehnike jer po narudžbini majstora čaja počinje izradu posuda – šolja za čaj. Možemo reći da je nastanak pravca RAKU WARE, pojam za pojedinačne posude za čaj vezan za samu ceremoniju čaja.

Zbog izolovanosti ostrva kao i istorijskih zbivanja vezana za Japan, tek posle II Svetskog rata priča o Raku tehnici počinje da se širi kako na zapad tako i u celom svetu.

Zahvaljujući doajenu Britanske i svetske keramike Bernardu Leach-u koji zajedno sa Velikim Shoji Hamadom uspostavljaju nove standarde u savremenoj keramici od presudnog uticaja kako za njihove zemlje tako i za razvoj umetnika u čitavom svetu. Veliki uticaj a možemo ga smatrati daojenom savremene američke keramike, sa posebnim akcentom na Raku tehniku je Paul Soldner.

Na prvoj godini studija sam imao koleginicu japanku koja mi se pohvalila da je nasledila od svoje bake Raku posudu čuvenog Ogate Kenzana koja već nekoliko vekova se u njihovoj porodici prenosi sa kolena na koleno. Podatak me veoma obradovao a nju, da neko poput mene ima dosta informacija o proslavljenom Ogati Kenzanu, sinu čuvenog japanskog slikara Ogate Korina.