Zamolila me je direktorka Moje škole da napravim školsku tablu sa natpisom škole.
Inspirativan projekat kao i slični koji mi se veoma svideo iz razloga jer toliku veličinu table nisam mogao da ispečem sve izjedna u peći, nego sam našao idealno rešenje.
Posle dužeg rada bio sam zadovoljan i rešio sam da je školi poklonim kao moj mali doprinos na sve ono što mi je Moja škola pružila.
I tako sam je postavio, bila je originalno i naprosto, jedinstveno kreativno rešenje. Prolazili su dani i nedelje, došao je i letnji raspust pa sam često prolazio i krajičkom oka gledao da li stoji na svom mestu.
Prošao je i raspust a počela je nova školska godina i jedan dan osvane bez MOJE table?
Nestade tabla, kao da je nikada nije ni bilo? I tako su prolazili dani, niko me nije obavestio pa sam upitao direktorku, jednom prilikom. Ženi bi veoma neprijatno i kako kaže, nije mogla da mi na oči izađe pravdajući se da je neko ODNEO TABLU!!!?
E, tad mi stvarno bi lakše! Mislio sam da je olupana, razbijena i uništena, a MOJA tabla je odneta! Pa nek je na čast i da je dugo ima i gleda iznad kreveta!
A da li bih novu pravio?
Pa, niko me nije pitao a ne znam ni da li bih više mario za to.